Ljubav

".... Ljubeći šta li to ubijam, šta li budim? ..." M.Nastasijević

KAD TE POGLEDAM U OČI DA TE POŽELIM - roman

Deset meseci posle izrečenog “nikad te nisam ni volela, mrzim svaki momenat proveden sa tobom, gadim se svakog sekunda koji si provela u mom stanu”,  pristala sam da se vidimo. Predložila je da obnovimo našu ljubav, izrekavši to sa nesigurnošću i nelagodom.
-          Sve sa tobom poredim, nijedna ti nije ni blizu, rekla je.
-          Koje to sve, Jelena? Koliko njih?
-          Samo nemoj ništa da me pitaš o prošlosti, zaplakala je.
Pitala sam se o kakvoj prošlosti govori. Koliko li ih je bilo za proteklih deset meseci i četiri godine koliko smo bile zajedno. Jelena je rekla, treba mi “bilo ko” da bude tu kada se noću gušim. Rekla sam joj da plati patronažnu sestru.
-          Eh, nije to, to. Treba mi bilo ko da bude sa mnom.
Koliko je “bilo kojih” prošlo kroz njen život, njen stan, koliko i koga je sve zaprosila, jer već posle par dana zaprosi svaku, posle nekoliko dana se već zaklinje na večitu ljubav, useli je u stan,   koliko  venčanja u Amsterdamu je predložila, koliko srebrnih burmi je podelila, a imala je zalihu, videla sam, koliko njih je pokušala da oplodi, da nagovori da joj poklone dete, koliko bilo kakvih za proteklih deset meseci.
Kroz glavu mi prodje da samo očajna, duboko nesrećna osoba može tražiti “bilo koga”. Normalan čovek traži Nekoga, posebnog, nekog koga će voleti, sa kim će graditi ljubav i život, sa kim će se deliti i dopunjavati, otkrivati sebe kroz drugog, biti bliže svojoj suštini, prepoznati istinske vrednosti. Tog Jedinog nekog, koji neće biti rezerva, niti imati rezervu. Jedinog. Ali Jeleni je trebao “bilo ko”, ali “bilo ko” sa parama, sa dobrim kolima, brendiranom odećom i punim novčanikom. Ili sa detetom, a to bi bio vrhunac sreće, njena patološka potreba za detetom, za porodicom koju nije imala, izigravanje srećnog porodičnog života, kakav nije imala.
I nalazila je, brzo i lako. Bilo kakvih je mnogo. Tako da nije bilo teško pronaći, večite ljubavi, za nekoliko dana, za nekoliko nedelja, mesec, dva. Izdržavale su koliko su mogle, a onda bežale od “lude doktorke” kako su je krstile, nadimak po kojem je Jelena poznata u gej društvu u Novom Sadu.  Ostavljale su je, provukavši je kroz blato u kojem se davi, kojem se dno ne vidi, ali ona, ne prepušta ništa slučaju, jer uvek je više bilo kojih u rezervi, tako da mesto u njenom srcu i životu nikada nije prazno, trudeći se da  zaboravi, ostavljajući iza sebe, sve ono čega se gadila, od sebe, takve,  koje se gadi,  od sebe,  zbog koje stalno povraća.  
Jelena želi mnogo, mnogo para, “Bog da mi prosti, ali pare volim najviše na svetu”, rekla mi je ova bivša iskušenica jednog manastira u koji je otišla za monahinjom u koju se zaljubila. Ova vlasnica biblioteke religijskih knjiga kraj kreveta kroz koji prolaze bilo kakvi, rugobe, nakrkomanke, dilerke, sadistkinje koje je tuku,  ljubavnici koji plaćaju, vlasnica ikona i kandila, koje pali svako veče i kadi stan, moleći se za zdravlje.
 Rekla je, “gledala sam film o Vasi Ladačkom, idem kući i plačem, potresla sam se”. Jelena zna priču o Vasi Ladačkom, slušala je hiljadu puta tu pesmu, sve je im’o ništa im’o nije.  I ona zna da sve ima, da će imati još mnogo više, jer “dok je ljudi, biće i para”, njena omiljena uzrečica. A Vasa? Pa to je samo pesma


SUBOTA PRED USKRS


....
Osvanuo je Uskrs. Nema uobičajenih razmena čestitki za praznik. Ipak, popodne, zovem je. Ručam, kod mame sam, zvaću te čim stignem kući, za desetak minuta.
-            Šta se dogadja, Jelena? Jesmo li još uvek zajedno?, pitam iako odgovor već znam.
Glasom na ivici plača,
-            znaš onu moju koleginicu, pričala sam ti, što diluje lekove po bolnicama, što se ložila na mene....
Sećam se pričala je da ne može da se reši nje, da stalno dolazi kod nje u ordinaciju i nabacuje joj se.
Nastavlja histerično,
-            znaš, operisana je hitno, ima rak, prekasno, sve su joj izvadili, umire, sad već vrišteći, ona umireeee.......!!!
Tog momenta i ja sam umrla.
Nisam više ništa pitala, jedva sam izustila da me više nikad ne nazove i da više ne želim da je vidim u životu.
Poslednje što sam čula bio je krik s druge strane žice
-          ne ostavljaj me sad, ne ostavljaj me sad....!!!
Spustila sam slušalicu. Ne sećam se šta sam uradila. Sećam se samo da mi se srce raspuklo od neverice, izdaje.
....
Ponedeljak je, kraj maja, zove me, umrla je Anita. Izjavljujem  joj saučešće. Dolazi, sedam u njena kola, plakala je, oči su joj naduvene, gledam je koliko je propala za proteklih mesec dana. Vozimo se ka Ušću, kockarnici, gde se sve zaboravi. Ćutimo, gledam na put i kapi kiše na vetrobranu kola. Ne gledam je, čujem kako plače, jedva vozi, rekoh samo,
-          pazi kako voziš...a onda glasan plač, i reči koje nikad neću zaboraviti,
-           ali ja sam planirala da živim sa njom, ja želim da budem sahranjena pored nje....
Okrenuh glavu da vidim moju neutešnu Jelenu, moju Jelenu, koja mi priča o svojoj velikoj ljubavi, jer mora da je bila, kad i u smrti poželiš da zauvek ostaneš pored nje, prepoznah stranca, tudjeg nekog, koga sam volela.
....
Dve nedelje posle Anitine smrti, ponovo sam kod nje u Novom Sadu, posle tri meseca. Ulazim u kupatilo da operem ruke, na ivici kade primećujem ženski brijač, zaboravljen. Jelena se brzo utešila. Na Anitino mesto je uskočila rezerva koje Jelena uvek ima, pored mene, kao večite rezerve, one sigurne koja je neće ostaviti. Izlazim, ona brzo kreće u kupatilo, setivši se brijača od prethodne večeri.
-          Sklonila si brijač, rekoh, nema potrebe, videla sam ga.
Ne zbunjujući se, jer moja Jelena se nikad ne zbunjuje u lažima,
-          to je moj, novi.
-          Ti ne kupuješ jefitne brijače, ti i ja imamo iste, zaboravila si.
 Znala je da znam da laže.
....
 Kraj zida, koji odvaja radnu i spavaću sobu, pomoćni krevet, rasklopljen.
-          Ponovila si se, primetim, šta će ti?   
-          Bio  na rasprodaji, možda će nam zatrebati, kada se posvadjamo pa možeš na njemu  prespavati, pokušala je da se našali.
-          Tvoja nova žena ima dete, rekoh potpuno nezainteresovano, a dete mora biti blizu mame.
Pazi samo da te ne čuje kad svršavaš, ljubavi, glasno svršavaš. A vrata su ti uvek otvorena, onih četrdeset centimetara. Ili si počela da ih zatvaraš zbog deteta?
...

Te noći, kao i poslednjih godinu dana, izmedju nas je ćebe, koje nas je odvajalo da se slučajno ne dodirnemo, odvojeni pokrivači, njena ruka nekako prebačena preko mene, još jedno, volim te, nebitno kome je rečeno, jer je to sa lakoćom govori svakoj, udarci šakom i laktom u moja ledja, nemoj da hrčeš, a hrčem od tek dobijenih, novih, antidepresiva. Ne zna moja Jelena, iako psihijatar, da hrčem od njih, jer nikad nisam hrkala, još jedan žestok udarac u moja rebra koji me je sasvim razbudio, njen skok iz kreveta sa posteljinom i odlazak u dnevnu sobu. Srećemo se posle par sati, već je jutro, zatičem je pije kafu, prekorevajući me kako nije spavala,  ja kuvam sebi, polako se osvešćujem od hemije popijene prethodne večeri i spremam se da odem.
...
Nekoliko dana posle godišnjice Anitine smrti, srela sam slučajno poznanicu iz Labrisa koja pomenu tu tužnu godišnjicu, eto obeležili smo je, zaslužila je Anita, bila je aktivistkinja, ne znam da li je znaš. Kratko joj ispričah, pomenuh da moja Jelena želi da bude sahranjena pored nje. Devojka me začudjeno pogleda, kako ona da bude sahranjena pored nje, pa tu grobnicu su zajedno kupile ona i njena bivša devojka sa kojom je bila deset godina i to je bila njena poslednja želja. Ko je Jelena uopšte?! Pa mi smo je ohrabrivali da bude sa njom jer nije mogla da se odbrani od nje...
E,  moja Jelena, pomislih, boli me umesto tebe, jer tvoje tvrdo srce zaboli samo sećanje na Veru, tvog Pigmaliona, tvoju prvu i poslednju.



--------------------------------------------
 
KRAJ PRE POČETKA
septembar 2006.

Poslala sam joj svoje slike kao što sam obećala, insistirala je da vidi kako izgledam. Očekivala sam da će mi odmah odgovoriti. Ali prolazili su dani, na moje čudjenje, ni glasa od nje. Obično je odmah odgovarala na moja pisma. Mislila sam da će bar zahvaliti, ok, ako joj se nisam svidela, pa to se kaže, razmišljam, kakva sam glupača, ko zna ko je ona, ko zna kome sam poslala svoje slike. Uplašila sam se, bilo je to moje prvo virtuelno poznanstvo, a istražujući malo, saznala sam kakve  se sve patologije mogu naći u virtuelnom svetu.
 Pomislih, kako sam naivna, zašto uvek moram biti iskrena, zašto uvek moram verovati ljudima, zašto nisam bila više oprezna u dopisivanju sa nepoznatom.
 Ipak odlučih da sačekam, u mislima mi tri meseca dopisivanja, ponovo sam čitala naša pisma, nemoguće da je baš sve slagala, izgledalo je da je baš dobra, romantična, nežna, ume sa rečima. Tada nisam mogla ni u košmaru naslutiti, da se iza svake reči krila laž, toliko je umela sa rečima, istrenirana lažljivica, koja mi je pet godina kasnije rekla da ne razlikuje laž od istine. A od prvog pisma ta vrhunska  manipulatorka je znala šta radi da zadobije nečije poverenje. Nažalost, dobila je moje.

Prošlo je  još nekoliko dana. Ni glasa. Odlučih da stavim tačku na nju i posvetim se drugoj devojci od koje sam tek dobila pismo.

Pišem:

Ja bih na tvom mestu, ili da je bilo obrnuto, bar odgovorila, npr. nisi moj tip i slično, hvala za fotke, puno sreće u traženju ili već bilo šta  što elementarna pristojnost nalaže, bez obzira što se ne znamo.
Slike sam ti poslala upravo da bih izbegla zamku emotivne vezanosti za nekog nestvarnog, da se ne bih vezivala za virtuelnu osobu i reči sa monitora, kao što nisam  želela da se desi i toj drugoj. Želela sam da stvari dobiju više realnosti koliko je to moguće, ako ti vidiš kome pišeš, pa šta bude, sasvim svejedno, ali bar neće biti razočarenja kada (ili ako) se upoznamo.
Ovako se, srećom, sve dobro i na vreme završilo.
Moram da ti kažem da  mi je stvarno zasmetala ta nepristojnost ćutanja s tvoje strane, možda što sam te u svojoj imaginaciji malo više vrednovala nego što ti očigledno zaslužuješ i to je razlog što ti pišem.

Imam potrebu da ti ispričam još samo ovo, a zašto, shvatićeš, ti, pametnice.

Tek sam se doselila u tu zgradu, bila je nedelja, rano jutro, sa gomilom  stvari u liftu i ženom koja se ponudila da mi pomogne. Ta žena, sada već moja komšinica, pozvala me je na kafu, da se upoznamo, jer eto tek sam došla. Pile smo  kafu uz zvuke Sibelijusa, pričale o svemu i svačemu, upoznavale se. I tako nedeljama to je postao naš ritual, dok ja nisam shvatila da sve češće mislim na nju, da jedva čekam te naše kafe, ta dva nedeljna muzička momenta. Izgledala je tako da kada bih je kojim slučajem srela na ulici ne bih je ni primetila. Bila je sušta suprotnost ženama koje su mi se svidjale. Ali vremenom, ona je postala savršena, nisam vise primećivala da je mnogo niža od mene, da ima tu i tamo poneki ožiljak od pubertetskih bubuljica, ni njene malo veće zube, ni.......mnoge nesavršenosti tela koje sam kasnije obožavala.
I odjednom više nije postojao niko drugi, bila sam spremna da se odreknem svega zbog nje, više nisam mogla bez nje. I više se nismo razdvajale.
Jednom, na pijaci (trivijalnog li mesta) kupovale smo zajedno, pogledi su nam se sreli, tako preko tezge, i u tom momentu sam znala da se ni za šta na svetu ne bih odrekla njenog pogleda.  I nisam, tih trinaest meseci našeg zajedničkog života.
Jedino što nisam mogla da učinim za nju, bilo je da odem na njenu sahranu.

Više nisam tražila ženu koja bi apsolutno odgovarala mojim estetskim kriterijumima. Tražila sam taj pogled, onaj pogled ili neki sličan, kada shvatiš da je to ona koju želiš. Ali ga nisam više našla, a možda i nisam ni  tražila zatrpana svakodnevnim haosom proteklih godina. Sada sam poželela neki novi pogled,  tražim, znam da negde postoji i da ću ga naći.
 Zato sam ti i napisala ...možda starim ili sam samo umorna ili mi treba NEKO KOGA ĆU POGLEDATI U OČI I POŽELETI. Da, draga, samo i jedino to.

P.S.
Naravno da ne očekujem i ne želim više tvoj odgovor.
Ja sam to završila umesto tebe.

Dan kasnije, ipak, stiže  njen odgovor.

Ona:

Užasno, užasno mi je žao, oprosti mi molim te ako ikako možeš. Toga dana kada sam se spremala sva ushićena da ti se zahvalim za fotke, odmah dok sam još bila za kompjuterom i spremajući se da ti pošaljem neku moju fotku koju toga dana nisam imala u novom, ali samo da ti kažem da ću to učiniti isto popodne i zamolim te za susret, zle čarobnice su uzele sve u svoje ruke...

Toga dana banula mi je nenajavljeno žena sa kojom sam bila dve godine u vezi za koju sam na neki način bila vrlo vezana, zapravo, vezana sam bila za njeno dete i stalno osećala obavezu da budem tu kada joj nešto zatreba jer sam napravila pogrešan izbor u kom sam dozvolila jednom nedužnom detetu da se veže za mene. Ona je u braku i sada je imala nekih materijalnih i bračnih problema došla je sa detetom i ja sam osećala obavezu da budem tu poslednjih par dana, pogrešila sam, započinjala sam milion pisama u kojima bih pokušala da ti to objasnim da par dana neću moći da ti pišem dok sa njom ne rešim konačno priču i onda sam se umorila, mislila sam nećeš me razumeti, pomislićeš da sam sa njom, da nje ne mogu da se rešim....a nije tako samo sam se uništila tim glupim osećajem obaveze prema detetu.
Sada sam tu pricu zauvek završila na najružniji način pored svih mojih trudova da bude ok zbog deteta, ali to valjda ne može da bude nikada ok.
Nikada je više neću videti ni sresti, mi nismo zapravo zajedno već godinu dana ali ona je manipulisala dugo mojom slabošću prema detetu, koje sam jako zavolela, tako da sam ja pristajala da joj budem rame za plakanje ili već šta zavisno od potrebe.

Molim te da mi oprostiš i da mi se javiš jako mi je žao mislim da nikada sebi neću oprostiti ovo, pogrešila sam trebala sam sve to da ti ispričam ali jednostavno sam se plašila da nećeš razumeti, da  je bolje da ćutim pa se javim kada sve to prodje...pogrešila sam...
Molim te pokušaj da me razumeš i da mi oprostiš, molim te.
p.s.
a što je najbolnije, ti si baš moj tip, baš onakva kakvu sam želela...

A ustvari,

 kako mi je kasnije ispričala, par nedelja ranije, pokušala je u očajanju da je vrati nazad, tu ženu sa detetom, tu njenu Veru, Vekicu. Došla je kod nje sa detetom, na Sterijino pozorje, velika “ljubiteljka” umetnosti, primitivni snob, u šta sam se kasnije i sama uverila. I ponovo je prebila, jer su fizički obračuni bili deo njihove strastvene ljubavi. Rekla mi je da bi je i ubila da se dete nije razvrištalo i molilo mamu da prestane da tuče “teta” Jelenu. Završila je u bolnici, ali, kako mi je kasnije napisala, zbog problema sa stomačnim virusom, a ne zbog prebijenog, krhkog tela. Napisala mi je da je telo izdalo, da se oseća slabo, da je dobila litre i litre infuzije, da je na svoj zahtev izašla i da bi najradije otišla na more. Tada mi je poslala i jedan od svojih brojeva telefona.

Uveče istog dana, napisala sam joj poruku, da li je zgodno da se čujemo, ali nisam dobila nikakav odgovor. Nešto kasnije sam pokušala da je ipak nazovem, ali je brzo prekinula vezu. Pokušala sam ponovo, ovog puta telefon je bio isključen. Neka igra, pomislih, ali ipak proverih broj telefona koji mi je poslala. Ne, nisam pogrešila.

Sutradan ujutro dobih pismo u kome me obavesti da istog dana odlazi na more, da će biti nedelju dana, da za to vreme neće biti dostupna. Malo me začudi, s obzirom na njeno stanje, par dana  po izlasku iz bolnice, kada je tvrdila da leži i da ne može da se mrdne....ipak, poželeh joj srećan put,  pomenuvši da sam je zvala.....odgovor je bio, da je nemoguće, da bi se javila.

Još jedna laž sa kojom je započinjala vezu sa mnom, držeći me kao rezervnu opciju, shvatajući da svoju Vekicu, svoju poslednju i prvu ljubav, ne može da zadrži, onu kojoj je godinu dana kasnije, posle bezbroj pokušaja pomirenja, cviljenja, puzanja, uvek iznova dobijenih batina, izbacivanja iz stana, bacanja u reku sa splavova gde je pratila, jadna, mala frustrirana Jelena, očajnički joj pisala:

 “..uvek sam želela samo tvoju ljubav, tvoje uvažavanje, tvoje odobravanje, a otkad si mi to uskratila živim u nekoj vrsti beščašča i ništa više ne prodire u mene, stvarnost me se ne dotiče mnogo, često mi se čini da sam već prestala živeti, jer sam osetila kako se zajedno sa tobom povlači i volja za život, jer sada mi je svejedno i nije mi stalo ni do čega...i nisam te prestala voleti čak ni u vreme kada se to možda činilo i kada si možda i sa pravom mogla pomisliti da sam najdalje od tebe, nisam te prestala voleti više nego samu sebe, više nego život ali to više nisam mogla da ti kažem.....moje misli, jun 2007.g.

Mesec dana ranije me je šutnula, bezdušno, posle “bezgranične” zaljubljenosti u mene, kako je tvrdila, posle osam meseci,  “ljubavi”, i toliko puta izgovorenog “volim te”.  Tih osam meseci, bila je, kako je napisala, najdalje od nje, ali je nije prestala voleti više od života, nije je prestala voleti, ni onda kada je govorila meni “ti nemaš pojma koliko te volim....stalno zahvaljujem Bogu što sam te pronašla”.
  
 Veki je došla sa sinom, kvazi biznismenka, došla je po pare, koje je dugovala, a koje je Jelena velikodušno davala,  sačekala par dana da se ova postavi na noge, tih par dana, za koje mi je u pismu rekla da joj je banula u kuću, da pokušava da okonča tu priču sa njom....da je slaba prema detetu...... da bi zajedno otišle na more,  sa uzaludnom nadom da je ponovo pridobije.

Otišle su na Adu Bojanu, srećna Jelena i surova Veki. Rekla mi je za jedan incident kada se davila, kada je gledala u nju ispruženu na obali, pokušavajući da u poslednjem pogledu sačuva lik svoje voljene. Tada je neko povukao, nečije ruke su je podigle i izvukle na obalu. Momak koji je spasio spustio je na peškir kraj njene ljubavi. Grcajući i povraćajući vodu, potpuno slomljena pred ravnodušnošću one koju je toliko volela, upitala je, da li je možda videla kako se davi, kao što su svi drugi to primetili, na šta je dobila jednostavan odgovor – “Jedi govna” – istrešen peškir na nju, ravnodušno je ostavivši tu na pesku, ne obazirući se.






NA KRAJU.....
Dugo su me mučila pitanja gde sam grešila, pokušavala da se setim svakog dana u kojem smo bile zajedno, a ja izrekla nešto neprimereno, izazvala ljutnju i bes u čemu ona nije oskudevala, naprotiv. Jedine neprimerenosti koje sam govorila  bile su, volim te, ne mogu bez tebe, ne mogu da zamislim svoj život bez tebe, što je jednom jako uplašilo, pa mi je odgovorila, svako može bez svakog. Sećam se da je to rekla negde u oktobru, tada je već bila uveliko zaljubljena u Anitu, sećam se i tog vikenda, otišle smo tada na izlet na Frušku Goru. Ta dva dana me je mučila pitanjima šta bih ja kad bi me prevarila, šta ako bi našla drugu, kako bih reagovala.....a ja, dok se u meni sve raspadalo, pitala je da li već ima drugu....o, ne, samo pitam šta bi ti.....a ja, pa prepustila bih te novoj ljubavi, već nekako znajući da je ima po mnogim signalima i postupcima koji su bili toliko očigledni, samo nisam htela da ih vidim.
Ta dva dana su prošla u sličnim ispitivanjima, ali ona bi uvek završavala, ma daj, šalim se naravno, samo me interesuje šta bi uradila, ali sam znala da se ne šali, sa takvim pitanjima se ne šali. Nedelja, popodne, treba da se vratim kući, kaže, jer šta ću zaboga u ponedeljak, ona radi, biću sama u stanu, svejedno ću morati da odem, ponedeljak, utorak, sreda ili neki dan, svejedno ću morati da odem, pa što to ne bi bilo u nedelju. Spremam svoju torbu, par stvari koje donosim i odnosim gotovo svakog vikenda, a onda iznenadan, ozbiljan predlog, daj da se ne mučimo više, daj da se kulturno razidjemo, polako, da me ne pogodi suviše,  mislim, naša ljubav više nije onako ljubavna, mislim ja tebe volim onako sestrinski, vidjaćemo se, ostaćemo prijateljice, uvek ćeš moći da računaš na moju pomoć. Stajala je iznad mene i gotovo me molila da se ne vidjamo više, dodala, patetično, ali ja ne bih mogla da prekinem svaku vezu sa tobom, palo bi mi teško, ali daj da budemo samo drugarice.
Oblačim jaknu, stavljam torbu na rame, ona se obuva da me odveze na autobusku stanicu.  Vozimo se tih desetak minuta ćutke do stanice, ona izlazi sa mnom, kupuje mi kartu za Beograd, e, super, imaš Lastu za dvadeset minuta, ja ne bih da čekam, hladno je, javi mi kad udješ u autobus.
Posle godinu dana  listanja vreme
na u kome smo bile zajedno, konačno sam sebe oslobodila sumnji u sopstvene greške. Nije ih bilo osim jedne – moje ljubavi koju sam imala za nju. Otpisala sam tu jednu, jedinu, kao što se otpisuje pokvarena hrana u prodavnicama, označi i baci, upiše u registar da se zna koliko je koštalo.  A koštalo je mnogo više od onog što sam mogla da podnesem, koštalo me je toliko da tu cenu nikad neću moći da platim.
Posle toliko vremena, dok sam se oslobadjala, kao zmija svoje košuljice, nagomilane patnje koja je prekrivala laži, manipulaciju, prevare, uvrede, ponižavanja, dok sam odbacivala sloj po sloj, analizirila te odbačene delove sopstvene kože, svog života, čistila se polako i bolno, konačno, konačno sam priznala sebi, da me nije volela. A to nije bila moja greška. Nije bila čak ni njena i ne mogu je osudjivati zbog toga, jer mora da joj je bilo teško biti sa nekim ko je voli, a ne osećati isto, ne moći uzvratiti očekivana osećanja, a onda iz sažaljenja, a bila je osetljiva, uzvraćala je iste reči, volim i ja tebe, onako po trogodišnjoj navici, pa čak i onda kada je već volela drugu, kojoj je govorila iste te reči, sa dubokom ljubavlju koju je osećala prema njoj.
To što me je držala kao rezervnu opciju, što je osećala sigurnost da ću biti tu, kad je ostave, kad napravi novi pogrešan izbor, ni to ne mogu da joj prebacim. Trebalo joj je da neko bude tu, kad ostane sama, neko kome neće moći ispričati šta oseća, koliko pati, ali će moći svoju bol da pretvori u bes, ma čime ga ja izazvala, ma bio to samo miris kuće iz koje sam dolazila, i osetiti olakšanje, polako pregurati sa mnom do nove prilike. Povesti me u Ušće, šoping, kockarnicu, gde ćemo se prepustiti mašinama i adrenalinu, kockarskoj strasti.
 Godinu dana posle poslednjeg puta kada smo se videle i razgovarale, rekla mi je da se seća da je tada bila najsrećnija sa mnom, samo tada, jer nije mogla da se seti ničeg drugog. A ni ja nisam mogla pronaći nijedan drugi momenat kojeg bih se sećala sa ljubavlju i radošću u kojoj smo bile zajedno.  Putovale smo, bile na moru, čak smo se dva puta i slikale, jednom na Zlatiboru, slučajno, druga slika na Mećavniku gde smo gurnule glave kroz otvore na onom smešnom oslikanom panou  za uspomenu, za gorku uspomenu, jer je i to predložila kao šalu. Samo dve zajedničke slike, za tri godine, jer ona nikad nije želela da se slika sa mnom, pa čak ni mene samu, za samo moja sećanja,  a sa ove distance razumem je, ne trebaju
ti zajedničke uspomene sa nekim koga i ne želiš da se sećaš. U  punoj kutiji slika svoje velike, nikad bivše ljubavi, svoje Vere, svih drugih bivših, čak i onih sa kojima nije bila u vezi, ali je bila zaljubljena u njih, mojih slika nema. Negde pred sam kraj, preturala je po mojoj torbi i u novčaniku našla moju sličicu za vozačku dozvolu, ej, uzeću ovu za uspomenu, da bi mi je vratila par meseci kasnije, uz opasku, ma kog djavola mi je i trebala.
Bila sam rezervni igrač, onaj večiti na klupi, onaj ko stalno trenira,dobija platu, ali nikad ne ulazi u igru, dok ga na kraju ne prodaju kad kupe novog igrača. Ponekad sam poverovala da joj značim nešto, priznajem, želela sam da verujem da  me voli, ne stidim se toga, ali sve češće njene žalbe da je jako depresivna, da joj često dodje da skoči sa terase, Bože oprosti mi, da završi sa mučenjem, su me otrežnjavale u mojoj besmislenoj potrebi za njom. Svaki put kada bi izrekla da je depresivna, osećala sam kao da je na mene izručila tonu ledene vode, jer znam da je depresija samo očajnička potreba za ljubavlju. Kad voliš i kad je ljubav uzvraćena, postoji samo radost, želja za životom sa tim nekim koga voliš, postoje one male, svakodnevne sreće u blizini voljenog bića. A tada smo se osećale isto.....njena depresija, njen bol za prethodnom i sadašnjom, izazvale su i moju depresiju u koju sam tonula sve dublje.
Kada mi je sa mržnjom rekla, telefonom, da me nikad nije ni volela, bila je to jedna od retkih istina koje je izgovorila. A onda je dodala, da, možda sam nešto i osećala, onih prvih nedelju dana kada smo se pomirile, ali sada mrzim svaki momenat koji sam provela sa tobom, gadim se svake sekunde koju si provela u mom stanu.
 Ali razumem je, nekako se osećam oslobodjeno, sada, ne tada kada je to izgovorila, sada je mnogo lakše da se razume, sada mogu da se skupe te tri godine onako na papir i spale, da ne ostanu nigde zabeležene, da nema sećanja o kojima pišem, da ostane vakum u kome nismo ni postojale.

                         
 „TI NE MOŽEŠ DA VOLIŠ“

Pre tri godine i 31 dan, želela sam da zagazim samo u plitak potok, samo malo da me nešto rashladi  i trgne, da pobegnem od svoje tadašnje sadašnjosti, krenula sam da se vidim sa tobom. Simbolično je što smo se našle na Dunavskom keju.Tada nisam mogla ni da naslutim da upravo ulazim u duboke vode koje me nose i sad.
Kada sam prošla kroz  mutne virove  iz kojih sam samo povremeno uspevala da se iskobeljam, da malo udahnem vazduh  za novi vrtlog, za novo potonuće, jer ti više nisi bila sa mnom, kada sam mislila da sam te izgubila, tada sam sasvim potonula. Duboko u sebi  sam osećala da si još uvek sa mnom, ti tako krhka i slaba sa dečjim rukama i da ćeš mi dati snage da izdržim. Razdvajalo nas je samo par centimetara na geografskoj karti,  a hiljade kilometara  od srca do srca, kako se činilo, ali svejedno ja sam osećala tvoje prisustvo svuda oko sebe, u sebi.
Sada kada mogu da se borim i izborim, sada kada sagledam realnost, kada se zagledam duboko u sebe, osećam sigurnost, ne samosvesnost, kako ti kažeš, a koja ti se ne dopada, sigurnost jer si sa mnom, ja mogu sasvim pouzdano reći sebi, ne Tebi, da u meni postoji dvostruka ličnost, ti i ja, da sam nepotpuna bez tebe, da sada mogu i želim uraditi mnogo toga što sam htela ranije, sa tobom u sebi, i samo sa tobom u sebi. Ja ne znam šta je to ljubav, kao što ne zna niko, uverena sam, niko to nije tačno objasnio, pročitala sam toliko knjiga..., ta vezanost za Jednog nekog, sa mislima o tom nekom, sa kojima se ustaje i leže, te tuge u neprisustvu tog nekog važnog svog, ta patnja kada se rastaje, moralo se to nekim imenom nazvati, i  neko je izmislio reč Ljubav.
A ja ne znam  da li mogu voleti...ti si to rekla sinoć. 
A ne znaš ili nećeš da znaš da si,
Ti med u mojoj kamilici koju pijem kad mi je muka, med koji stvara kiselinu, ali daje i energiju, moj prirodni antibiotik, moj vitamin C.
Ti si ona trunka soli, tek toliko da jelo ne bude bljutavo, jer ne volim preslano.
Ti si ona na koju se naljutim kada me povredi ili mislim da me je povredila...jer drugi me ne mogu povrediti, koji mi ne znače.
Ti si ona zbog koje zaćutim...jeste nije lepo...ali ćutim i mislim da znaš o čemu mislim, šta osećam.....ali Ti si ta pred kojom ćutim, a ne neka druga. Ti si mi čak i za to potrebna.
A ja znam, iako ti misliš da sam neosetljiva, nebrižna, nepažljiva, znam šta te muči, šta ti treba i ja želim da učinim sve da se ne osećaš nesrećno sa mnom, kako si rekla pre neki dan....ja sam nesrećna zbog toga.... Ja želim da ti budeš srećna sa mnom, ja želim da učinim sve što bi te usrećilo...“ali ne činiš“ ti bi dodala.... Ali želim i činim, možda ne na način koji ti sada treba... mislim ima vremena, želim da ti dam sve što želiš.
A sada je sada, ovaj momenat, sada ne živim u prošlosti, budućnost ne znam, sada je sve što imamo, mada to sada, priznajem mojoj krivicom  ne trošimo kako bi trebalo i kako želim(o)...a sada mislim samo na ono što želim da uradim za tebe. 
Možda ja ne mogu da volim, kako ti misliš i kažeš, ali ja znam da ne mogu bez Tebe.... kako se to zove?







PROSUTO MLEKO


Slučajno prosuto mleko spremljeno za doručak. Par kapi na podu. A onda eksplozija besa i čišćenja kuhinje. Odstranjivanje bilo kakvog mirisa. Mirisa koji podseća na prisustvo bebe u kući.

I bujica reči neizrečenih do tada...ili se to dešavalo već ranije...prisećam se...da, slušala sam takve i slične i pre prosutog mleka. Ili sam ja bila pogrešna osoba koja ga je prosula. Možda bi ove reči progutala, možda bi se samo nasmejala, rekla, ma nema veze, obrisaćemo, da ga je prosula neka druga.

Prosuto mleko kao povod da se kaže ono što se ne govori onom kog voliš. 
Ili bilo kakav povod, miris kuće iz koje dolaziš, neupaljena sveća dok pušiš, par mrvica od keksa na podu,
slučajno izrečeni pridevi, moj, moji, tvoje, tvoji, umesto mi, naše.

...

Moja torba na terasi, pogrešan izbor patika, pogrešan izbor odeće koju nosim.

I zaboravljam da se šminkam godinama, jer ne smem, ne stavljam parfem, čak i kad nismo zajedno, promenila sam se, jer sam poslušna, poštovanje zabrana u ime ljubavi. I tu negde zaboravljam i prijatelje za koje nemam vremena, polažem račune za svaki sat u danu, izmišljam odgovore na kako, zašto, zbog čega i slično, jer na takva pitanja ne znam da odgovorim. I menjam se, više ja nisam ja, više se ne prepoznajem, niti me prepoznaju oni koji me pre poznavaše.

I pakujem se, po ko zna koji put.

Odlazim po ko zna koji put.

Ovaj autobus u koji ulazim staje na mnogo stanica. Na nekoj će ući neko pravi za mene. Neko jednostavan, sa kojim ću se zaboraviti i smejati, govoriti gluposti i smejati se, neko ko će se probuditi u mom krevetu, kome ću skuvati kafu, spremiti doručak, neko kome neće smetati par kapi prosutog mleka.

Par kapi prosutog mleka kao povod za kraj.

Put je još dovoljno dug i mnogo stanica ispred....

...još samo da prodje ovaj kraj ljubavi koji neki zovu tuga...




U toj poslednjoj majskoj noći, sedam za kompjuter, otvaram jedan od onih sajtova za upoznavanje, ukucavam - "žensko traži žensko "- dodajem "ne mladja od 30 godina, zgodna, diskretna, traži sličnu."  Koristim ime pripovetke Dostojevskog i tako postajem virtuelna "Njetočka Njezvanova". Očajno sam usamljena proteklih godinu dana, nemajući vremena za sebe, tatina bolest i smrt, mamin šlog i nepokretnost, moj posao.
Prva pisma stižu već dan posle logovanja, iz pristojnosti odgovaram, očekujem nova, neko posebno koje bi me moglo zainteresovati.

I stiže...5.juna.
"nedovrsena priča..."
"znam da je bilo davno kada sam čitajuci prvi put Njetočku Njezvanovu osetila drhtaj u sebi saučesništvo, patnju, ne znajući tada pravo značenje mojih osećaja, danas ih znam , dobro ih znam...", potpis Jana Uzelac
Jedinstven uvod na koji odgovaram odmah:
"da, to prepoznavanje, rekla bih, gotovo oslobadjanje od osećanja krivice pa čak i stida, vreme kada sam svojim osećanjima dala pravo značenje….pre mnogo, mnogo godina…
sada mi nedostaje to vreme "straha i drhtanja" u ovom haosu svakodnevnih prostakluka, nedostatka umetnosti konverzacije….a možda samo starim i možda sam samo umorna …. ili mi treba neko koga ću pogledati u oči i poželeti, možda baš ovo…"



P O K L O N


Nikad nisam znala da kupim pravi poklon. Kada sam imala para, onda su to bili skupi pokloni, ali odavno ne kupujem skupe stvari, odavno više ne mislim da cena poklona može meriti emocije koje gajim prema onima kojima ih namenjujem. Trudim se da budu orginalni, da ne budu tek tako jos jedna kupljena stvar u nizu. A posebno mi je teško da izaberem poklon za one koje volim jer bilo šta što mi padne na pamet ne bude dovoljno dobro, dovoljno vredno da pokaže količinu ljubavi koje osećam.



Kupila sam poklon za novu godinu ali mi se učinilo da baš kao i obično nisam pogodila, da sam opet pogrešila, iako sam želela da bude ličan, naručen od mog prijatelja  Milutina, tri dana ranije, dana u kome mu je ćerka teško povredjena. Rekao mi je neću moći danas, znam da ti je važno, javicu ti se kasnije. Te noći Milutin je zvao, biće sve u redu sa detetom, tražio je suvo drvo, ipak je zima, sve je povuklo vlagu, našao je parče iz neke davno srušene vodenice, a koje je pre toga bilo prag u Lajkovačkoj pruzi. Jedino suvo i pristojno parče iz koga može nešto da uradi. Uradiću ti to noćas, ali moram da ga premažem firnajzom, ali imaćeš ga na vreme, ne brini. Ujutro mi je rekao da jedino što je video u tom parčetu drveta bio tužni monah, jedino to sam video, ne znam da li je baš to dobro za poklon, prosto više nisam siguran. Nisam ni ja bila sigurna ali sam ga poklonila, još je ostavljao tragove i miris firnajza, taj tužni monah koji je ličio na Sv.Savu, primljen sa učtivom zahvalnošću.


Drugi put ću smisliti nešto bolje.....i smislila sam...bio je Božić, tužni Božić, prvi bez tate, dva dana kasnije bila je slava, prva bez tate....tužni dani u kojima sam ja razmišljala o novom poklonu za nekog kog sam volela. Uz stalne svadje bez povoda, nerazumevanje i nestrpljenje koje je pratilo moju ljubav, ja sam sve vreme imala u glavi taj jedinstveni poklon, gotovo da sam ga mogla dodirnuti u svojoj imaginaciji..


Zovem umetnika, lažem kako poznajem njegov rad, samo sam skinula sa interneta sve što sam našla o njemu, o njegovim radovima, lažem kako je baš on onaj pravi koji može to da uradi za mene. Kada sam došla u atelje, bila sam potpuno mokra, padala je kiša tog dana, a on je primetio da mora da mi je jako stalo, kada sam došla po takvom danu  do njega bez kišobrana. Objašnjavam mu šta želim, on se smeška, što baš to, znate bila je u Rodenovom muzeju, dopadaju joj se te neke ruke koje je napravio, a nema ih u knjizi koju mi je pokazivala.Mora da ti je jako stalo do nje...više nego do bilo koga drugog...on se ponovo smeška, neću te pitati ništa više....nastavlja sa pričom kako je Roden pravio gomile ruku da ima gotove kad napravi skulpturu, prvo ruke je pravio.  Uzima otisak moje ruke, naliću bronzu, imaćeš za dan zaljubljenih.


Nastavljaju se dani nerazumevanja, ja više nisam sigurna u njenu ljubav, različite emocije me preplavljuju. Jedino u što sam sigurna bila je ta ljubav koju sam osećala, ta ljubav zbog koje pišem pismo i zbog čega se kajem istog momenta kada sam ga poslala.
 Odgovor je brzo stigao  - baš super što sada prekidamo....p.s. vraticu ti knjige poštom -...


Ipak, shvatajući da je jedva dočekala, odlazim sutradan da je vidim, izgovaram glupost, da ne mogu da živim bez nje, glupost sa ove vremenske distance, ali tada nešto u šta sam gotovo bila sigurna i što  nikom nisam rekla.



Bio je dan zaljubljenih...sve vreme mislila sam na tu moju ruku u bronzi koju sam donela nekoliko dana ranije i koja je stajala na mom stolu svako veče, koju sam sklanjala tokom dana da ne bih bila u prilici da objašnjavam njenu istoriju i za koga je.

Nisam je ponela, smatrala sam to nepriličnim i bizarnim gestom s obzirom na dešavanja prethodne večeri. I nisam pogrešila  zbog toga, naprotiv....jer njoj treba vreme, pauza da se odmorimo jedna od druge, da odvaže za i protiv, da napravi kalkulaciju, da izmeri emocije...Odjednom postala sam svesna da je ljubav prestala, ako je ikada i bilo, ta vecna ljubav, to zauvek, u šta se zaklinjala, to zauvek koje nikad i nije postojalo.


Subota je, tužna godižnjica, tužan dan natopljen kišom...Ceo dan ni reči, nijedna poruka, ništa....tada sam prebolela...sutradan nedelja, lep dan...sredjujemo grob od juče...Moja snaja i ja pričamo, iako to retko činimo, osećam se bliskom sa njom, idi sada, idi bilo kuda, samo izadji, biće ti bolje. Rezervišem karte za operu, spremam se, onda iritirajuća poruka, eto, kako je  mislila na mene, ceo dan započinjala poruke, itd...Poruka koja izaziva gadjenje...ništa drugo, samo gadjenje prema samoj sebi jer pravim grešku i odgovaram na to.


Nedelju dana kasnije poziv iz kola ispred moje kuće. Opet pravim grešku, opraštam i odlazim sa njom. Prvo što sam primetila, nije bilo više monaha na polici, moje uramljene slike, ni prvog pisma koje sam joj poslala....- vidiš, nisam bacila tvoje papuče i četkicu za zube..-.

Sutradan ujutro, onako uz kafu, trenuci iskrenosti sedela sam sa Ivanom te subote i planirala da te otkačim posle godišnjice-.


Utorkom dolaze djubretari. Umotavam moju bronzanu ruku u novine da se ne vidi, dodajem ciganinu....baci i ovo. 



10 коментара:

  1. Mislim da cu uzivati dok budem citala roman. Ovo sto sam procitala, stvarno me "dodirnulo", narocito, "bronzanu ruku u novine da se ne vidi, dodajem ciganinu....baci i ovo. " ...jedva cekam ceo roman:-))) ...i nisam ja neki knjizevni kriticar, al sigurno znam da cu uzivati!:-) p.s. I da znas, umes da odaberes poklon:-)))

    ОдговориИзбриши
  2. rado,ovo je fenomenalno,ali iskreno ne iz kurtoazijr cutace se u jednom dahu.deo sa bronzanom rukom.....

    ОдговориИзбриши
  3. Milena Loveritas21. јун 2011. 19:42

    Dirljivo , duboko i svaka misao kao da protece venama , napravi krug kroz ceo duh i vrati se u misao.... Divan nacin izrazavanja,slikovita rec koju vidis dok je citas.
    Hvala Rada,
    Milena

    ОдговориИзбриши
  4. Hvala, Milena, na lepim rečima! Ovakav feedback mi izuzetno znači jer sam ponekad nesigurna i ponekad posumnjam da vredi nastaviti.....

    ОдговориИзбриши
  5. Milena Loveritas30. јун 2011. 23:03

    U svima nama je vise snage nego sto je mi sami mozemo videti,vise mudrosti od svakog naseg ucitelja ponaosob i vise ljubavi za licnim ispunjenjem od bilo cega van samih nas. Neveredi- jedino odustati, nastaviti kada je led najtanji -to je Tvoj uspeh , tu je tvoja snaga i tako najlepse izjavljujes ljubav sebi i zivotu koji zivis. Rada,Imas previse toga da podelis s nama, bas kao sto to i cinis. S radoscu ocekujemo da podelis s nama jos puno toga.....S postovanjem i ljubavlju,Milena

    ОдговориИзбриши
  6. Samo jedno mogu reci ,a to je " Jedva cekam da izade na trziste " !!! Svaku *Tvoju rec sam duboko u sebe unela.... Hvala *Ti sto postojis !!! Hrabro i ponosno, punog srca i velikog osmeha ,krupnim koracima hodaj... Zdravlje te jos vise i bolje sluzilo. Nadam se skorom susretom draga moja prijateljice....!!! Veliki pozdrav iz Nemacke :-)

    ОдговориИзбриши