Ksenija Zečević 1956.-2006.g. kompozitorka - intervju IN MEMORIAM

Ksenija Zečević poznata srpska pijaniskinja i kompozitorka poznata i po konponovanju filmske i dramske muzike, poreklom iz čuvene italijanske muzičke porodice Gergeta Borgezi. Diplomirala u Beogradu na FMU i magistrirala a u Parizu u Antverpenu se usavršavala. Prvu kompoziciju je napisala u petoj godini. Autor stotinak muzičkih dela koja su izvodjena širom sveta. Od 1988 se nalazi u svetskoj enciklopediji "Who is who in Music" internacionalnog enciklopedijskog centra Kembridž.
Komponovala je i za filmove:Daleko nebo,Timočka buna, Bolje od bekstva itd.

"Ovaj intervju sa Ksenijom sam snimio neposredno pred njenu smrt u njenom stanu u Beogradu, 2006 god. Dočekala me je na svojim vratima kao "Crna Hajdi"..sa kikicama..u vrlo pripitom stanju..mozda i pod nekakvim narkoticima..ne znam.Dve lutke koje su bile u uglovima dvoseda nam je predstavila kao svoje ćerke. Pomalo zbunjen počeo sam sa snimanjem intervjua. U početku agresivana, kasnije sve prijemčivija za razgovor, Ksenija je otvorila delić sebe. Stasno suočenje, priznanje i zivotne istine kroz njen zivot...velika samoća i patnja...neuzvraćena ljubav...jedno biće koje nije uspelo da se dovoljno izbori sa okolnostima same sredine u kojoj je stvarala."

(Lj.S.Veličković)

"SVE DRŽIM NA DLANU"

Juče je umrla Ružica Sokić, glumica. 

Davne 1996. god. okušala sam se kao novinar. Moj prvi intervju koji sam uradila, bio je sa glumicom Ružicom Sokić. Pričale smo skoro dva sata u opuštenoj atmosferi njenog stana, u društvu dva ili tri, zaboravila sam, tek novorođena crna kokera. Ispričala mi je, kako je rekla, neke stvari koje nije drugim novinarima. Možda zato što ja i nisam bila novinar.

Ovde je deo tog razgovora, koji je na mene lično ostavio najveći utisak.

--------------------------------------------------------------------------------

SVE DRŽIM NA DLANU

...

- Da li mislite da igranje tuđih života, sudbina, može da oslobodi glumca od ličnih frustracija, osujećenja?

Ja sam zavisna od pozorišta, glume, kao narkoman od droge, potpuno zavisna. Kad nemam glumačku obavezu, ja sam izgubljena, jer je to moja nasušna potreba. Možda zato što mi se ne dopada "običan" život. Ja sam još odmalena dizala oči ka nebu i uvek tražila nešto izvan takvog života. Ja mogu, kad imam najviše svog posla, sve da radim i da budem aktivna u nekim životnim banalnostima, ali kada ga nemam, čini mi se da umirem, nestajem. Zato možda i preterujem, stalno nešto radim i nije mi važno da li će se ostvariti ili propasti, ali je važno da "treniram", da budem spremna za ulogu koja me još čeka, za onu pravu, za koju osećam da još nije došla.

- Jedno pozajmljeno pitanje: "Kakvo je sadašnje stanje Vašeg duha?"

Mislim da sam relativno sazrela, uz još uvek prisutnu infantilnost koju nosim u sebi. Mnogo sam se uzaludno "ubijala", trošila, mnogo grešaka napravila i mislim da sam sada došla do neke spoznaje, do neke racionalizacije, jer sam sve emotivno primala, a tada sam užasno grešila. Čini mi se da sam malo sazrela, mada je to smešno reći u ovim godinama, ali tako osećam, a i imam još vremena i šansi da se popravim.

...

- Jeste li imali neko životno pravilo koga ste se držali?

Majstorski sam umela da podnesem loše stvari, ništa mi nisu značili neuspesi i udarci, iako mi je bilo teško, ali sam ih prevazilazila kao što sam na isti način prevazilazila i uspehe, što je bilo dobro. Intuitivno sam shvatila da je i jedno i drugo prolazno, da treba samo ići napred, raditi, raditi, i ići dalje, jer sve što se događa ostaje iza nas. Ja čak ni slike nisam sačuvala, što je možda šteta, sve iz straha da kad ostarim ne budem nesrećna, gledajući sebe mladu. Možda sam tu i pogrešila.