Špargla, šparoga, ali i Asparagus officinalis, beluš, kalenac, mekostruk...)

Tog leta, u julu, naselili su mi se neki leptirići u špajzu. Verovatno ih je privukla moja kolekcija kesica sa raznoraznim žitaricama i klicama koje sam povremeno koristila u ishrani. Ja sam čekala da im dosadi kod mene, pa da sami odlete, ali mama i tata nisu mogli da podnesu sve veći oblak, koji bi se razletao po kući svaki put kad bi se otvorila vrata špajza. Odlučili su da se sami izbore sa tom gamadi iskoristivši moje odsustvo.

Vrativši se kući, zatekla sam savršeno sređen špajz. I poluprazan. Više nije bilo praznih flaša, moje kolekcije limenih kutija za čaj, meni tako dragocene, praznih bočica neobičnih oblika koje sam gomilala godinama, keramičkih figurica. Bila sam, blago rečeno, u šoku, ali dobro, možda mi to nikad neće ni trebati, tešila sam se. Povrativši se iz stanja šoka, bacila sam se na pregledanje preostalih teglica uredno složenih po veličini, da proverim da li je tu još uvek moja tegla sa šparogama koje sam donela iz Dalmacije, poslednji put kad sam bila tamo, jednog davnog jula pred rat. Nestala je!!! Pregledala sam, sad već očajna, ostatak špajza, ali moje tegle nije bilo. Mama, da me uteši, reče da su se sasušile, a možda je i u njima bilo leptirića, da kupim na pijaci sveže špargle, ali da ih i upotrebim, a ne kao ove da stoje godinama.
- Ali, mama, kako ne razumeš, toliko dugo sam ih čuvala, znaš kad smo bile tamo, ja sam ih nabrala!
Onda sam pogledala mamu, bilo je i njoj žao, zaboravila je, zaneli se sređivanjem. A i meni je bilo krivo što sam tako reagovala, znam da se mama setila tog poslednjeg puta u Knin, baba je bila bolesna, umrla je tog leta. Posle posete babi u bolnici, mama i ja smo svratile samo na par sati do sela. Obilazila sam kuće koje su mi bile tada tako male, jer godinama pre toga nisam bila u rodnom kraju. Malo koga sam prepoznala, ali su mene prepoznali svi jer su čuli da dolazim. Pozdravljala sam se sa meni nepoznatim rođacima, svraćali su me u kuće, nudili pršut i sok na razblaživanje, sir i slatko žuto vino i smokve. Sećam se da sam skinula patike, jer su mi noge bile otekle od dugog putovanja, da sam se bosa penjala uz gornju kalu, sećam se vrućeg kamenja po kome sam hodala, skroz gore do iznad kuća. Pratio me je moj brat od ujaka koji mi je skupljao kamenčiće sa nekim fosilnim ostacima, dok nisam ugledala šparoge. Ne znam zašto mi je palo na pamet da ih naberem i ponesem kući, mislim da sam se setila jednog recepta, verovatno zbog toga. Oprala sam ih i složila u teglu. Vratile smo se u Knin, tu sam ostavila mamu, a ja se isto veče vratila kući sa teglicom šparoga. Sutradan sam otputovala u Amsterdam, a tegla je ostala da sačeka moj povratak. To se malo odužilo, jer me je čekao i Pariz i London. Kad sam konačno stigla kući tegla je još čekala. Preživela je svako sređivanje špajza. Onda je došao rat i s njim moja sumnja da će još mnogo godina proći pre nego što naberem nove šparoge na onom istom mestu na kojem sam brala ove. A tegla je uredno premeštana i vraćana na staro mesto. Svaki put kad sam ulazila u špajz podsećala me je na taj poslednji dan mog boravka u Dalmaciji, na stanicu u Kninu, na prepune autobuse koji su vozili prema selima, na gužvu u autobusu u kome su se moji seljaci, vraćajući se sa pijace, dovikivali, psovali i smejali, praznih korpi i kanti, a meni je bilo muka i povraćala sam. Setila bih se i babe, koja je, kad sam bila mala, na raspustu, uveče tek skuvano mleko stavljala u hladnu vodu, jer sam volela hladno mleko i beli hleb sa medom za večeru. I velike kamene tople ploče koja je razdvajala gornju i donju kalu, gornju i donju babu, kako sam ih zvala, na kojoj su se okupljali i pričali do kasno u noć. I mnogo dečjih uspomena, koje nisu i nikad neće nestati.
Znam da više nikad neću brati šparoge na onom mestu koje još pamtim. Ali mislim da ću probati onaj recept zbog koga sam ih brala tog jula. Ako se dobro sećam, bio je to jednostavan recept. Šparoge se skuvaju u slanoj vodi, pa se bace na margarin, pospu mrvicama od belog hleba, tu treba negde da se doda i so i limun, čini mi se. Na kraju se zapeku u rerni. Mislim da treba tako nekako. Probaću, svakako. 

(Prateći tekst uz moj umetnički rad u okviru projekta FLUX 03, koji je organizovao REX - Kulturni centar B92, 2003.g.)

ZA ELIZU, LUTKU NA KONCU

Fotografije snimljene na Festivalu uličnih svirača u Novom Sadu, 2009.god. Autorska prava zaštićena. 
Video je napravljen u maniru starih filmova.

Photos taken on the Street Musicians Festival in Novi Sad, 2009.. Copyright by Rada Djuric.
The video was made in the manner of old movies.

Music: Fur Elise, Beethoven

NAKIT OD PAPIRA

Ponovo sam počela da radim nakit. Ovoga puta sam otkrila papir kao dragocen materijal.
Više slika na mojoj stranici https://www.facebook.com/rada.jewelry .

Ogrlica, crno-zlatna
Neckles, black-gold

MAGLOVIT DAN

Maglovito popodne u  Dubrovačkoj ulici u Zemunu,   u kome Raša i ja maštamo po ko zna koji put o prošlosti.  Trebalo je da se venčamo u Londonu, kaže on. Trebalo je. I  trebalo je da ostanemo tamo. Trebalo je. Ceo život se znamo, osim onih mojih prvih devetnaest  godina....i mojih osamnaest, dodajem ja. Je l bolje dišeš sada, zabrinut je....dišem mnogo bolje. Slušamo ruske pesme, proslava revolucije, on voli,  pušimo goloaz, on crni, ja plavi,  ćutimo...rekla si da si dobro, nisi mi rekla da si operisala oko.  I ti si meni rekao da si dobro, a vidi tvoje noge. Noge su mu jako otečene od vode, bos je i suzdržavam se da ne zaplačem. To je od kolica, inače sam dobro.....mogli smo da imamo decu da brinu o nama....roditelji ne treba da budu teret deci... slaže se i on.  Gledam u staru pisaću mašinu kraj prozora, na kojoj smo pisali drame i maštali o bar off Brodveju....ubi me ova  magla i kratki dani,  kaže on....i mene. Pevušimo Kaćušu uz neku Nataliju sa youtuba. Kupila bih volvo kabriolet, maštam....ja bih voleo da ti kupim, da me odvezeš do Novog Sada, da nastavimo do Londona...London se mnogo promenio od tada....kao ti i ja....ipak bih voleo još jednom da vidim London... i ja...

ZLATNI LJUDI

A osjećate li se vi katkada, dok ste u blizini nekih ljudi ugodno, pametno, duhovito, plemenito, puni vrlina? Izazivaju li, mozda, neki drugi ljudi u vama čudne osjećaje nelagode, htjeli biste se udaljiti, pobjeći od njih, ili se samo svađati s njima jer vas ljute, a vi i ne znate zašto?
Da, to je istina.
Ima ljudi koji izazivaju i potiču ono najbolje u nama i drugim ljudima, samo…ti se ljudi ne mogu otkriti na prvi pogled. Oni ne vole nositi zlato ni srebro (a po njihovu bismo ih sjaju možda prepoznali), jednostavno, ni po cemu se ne ističu od ostalih ljudi.. a ipak, čine nam život ljepšim, svjetlijim, ispunjenijim, svrhovitijim, plemenitijim. Katkad ih možemo prepoznati po smijehu onih oko njih, ljudi ili djece, po vedrim licima kojima su okruženi, po sretnim pričama ili pjesmama, ili po glazbi kojoj uče djecu. U njihovoj blizini nema mržnje, ljutnje ili ružnih riječi. Okruženi su dobrotom, a takvih ljudi ima u svakom gradu. Oni nas uče kako živjeti, kako se radovati, kako voljeti.
Zovu ih Zlatni ljudi. Svatko sretne nekog zlatnog čovjeka, a toga čak i ne mora biti svjestan. No, trag toga susreta ostaje. Prepoznat ćete ga u očima koje sjaje i u osmijehu koji ostaje na licu, u lijepu, smirenu i ispunjenu osjećaju sreće u grudima.
Potrazite Zlatne ljude… tu su… oko nas…

"Patuljci žive u kuglama" (J. Klepac)

Cafe in the Globe bookstore. Prague, 1994. Photo by Gueorgui Pinkhassov

Zaboravite na novogodišnje odluke! Psiholozi daju dobar način da započnete godinu...

Psiholozi kažu da novogodišnje odluke praktično nemaju smisla, samo 8% onih koji donose odluke jesu uspešni (mada, za one koji zapisuju svoje odluke kažu da su 10 puta  uspešniji da ih ostvare). Ipak, ovakva statistika ne sprečava nas da prebiramo po životu i tražimo nešto od budućnosti, ali na malo drugačiji način.

Nova godina je, i praktično je nemogiće ne gledati unazad i misliti o tome šta je moglo, i šta bi moglo u budućnosti da bude drugačije.  Želim da smršam, da se hranim zdravo, da manje trošim i više zarađujem, da prestanem da pušim, da nađem (novi) posao, da konačno upoznam onu pravu/onog pravog . U osnovi, završavamo sa spiskom svih načina na koji se osećamo neodgovarajuće, i sa stvarima koje nismo uspeli da uradimo.

Nije ni čudo što odluke “ne rade”. Koliko često se osećate nemotivisano i nespremno da napravite promene nakon što ste čuli listu stvari koje ne volite kod sebe i u svom životu? Nismo spremni za pozitivne promene ako se osećamo loše u vezi sa samima sobom. Postoji i istraživanje na tu temu – sramota samo povećava stres i ne donosi ništa dobro. Da ne pričamo kada odluke donosimo kada smo u suštini emotivno iscrpljeni, umorni od posla i generalno, od svega.

Kako piše sajt "Psychology Today" Novu godinu treba da započnemo upravo suprotno. Tako ove godine napravite drugačiju listu, ne odluka, već vremena kada ste se osećali sjajno. Možete ovu listu da odštampate, i svaki put kada osećate manjak samopouzdanja ili vere u sebe pročitajte naglas ovu “pohvalu samom sebi”:

kaligrafski natpis - Silvana Ručnov

OVE GODINE BIO/BILA SAM SJAJAN/A:

Bio sam hrabar kada sam:

Bio sam jak kada sam:

Bio sam uplašen, ali sam strah prevazišao kada:

Osetio sam se moćno kada:

Uspeo sam kada sam mislio da ne mogu, a to je bilo kada:

Najbolji kompliment koji sam dobio ove godine:
(Listu možete nastaviti sami)

Sada kada ste uradili svoju listu i osetili se puni pozitivne energije, vreme je da se okrenete ka budućnosti. To ćete uraditi tako što ćete napraviti drugu listu – listu strahova.

Pre nego što pomislite na svoje ciljeve, trebalo bi da se suočite sa svojim strahovima i da razumete kako vas oni ometaju. Veliki uspeh napravićete kada prvo sebi priznate čega se plašite, a onda da shvatite da li je strah racionalan, i kako ćete ga prevazići.

Dalje, svaka nada za uspeh traži otvorenost ka promeni. Deluje prosto ali ovo je korak koji većina ljudi preskoči ili izbegava da misli na to, a sve zato što je promena zastrašujuća. Ono što znamo, iako je nešto loše, lakše je čak i poželjno za mnoge nego neizvesnost koja dolazi sa promenama.

Pa, čega se plašite? Koristite ovu listu, a možete je i dopuniti:

Plašim se:

To me plaši zato što:

Najgora stvar koja može da se desi je:

Šansa da se ovo stvarno desi je (na taj način otkrićete da li je strah utemeljen ili ne):

Mogu da uradim sledeće kako bih sebe (ili druge) zaštitio:

Mogu da prevaziđem ovaj strah tako što:

*Izvor: BIZLife

A sada, Rada! - 1. emisija ( TV RTS 08. 11. 2015. )

... u kojoj sam bila gost.

RADA KOD RADE

 U emisiji kod Rade Djurić "A sada Rada" 08.11.2015.g.

 Tri minuta iz života .... video klip.

"Normalnije je osećati se strašno nego ne osećati ništa."

"Odlazim u park, posećujem prijatelje, bavim se jogom, kabalom, svim i svačim što ne traži 

da ikoga dodirujem. Ako se posle nedelju dana ne osetim sjajno, isprobam nešto novo. Sva 

samoubistva nekoga ubijaju, svesna sam toga, tako da za mene nema izlaza. Na kraju mi je 

lekar prepisao nešto..."

"Antidepresive?"

"Ne dozvoljavaju mi da onako strašno padnem. Želim da se osećam normalno."

"Normalnije je osećati se strašno nego ne osećati ništa."

(Hanif Kurejši)

PREPOZNAVANJE

Kako i na osnovu čega donesemo odluku da sa nekim počnemo da izgrađujemo emocionalnu vezu? Kako se prepoznamo?

Na početku ne može odmah biti ljubavi, ona se vremenom izgrađuje. Možemo se zaljubiti u nekog, ali je to onda na osnovu idealizacije te osobe. Idealizujemo je upravo onako kako nam je potrebno da bismo mogli voleti. Ovo može preći u ljubav, ali ne obavezno. Čak ovaj prelazak može biti otežan upravo zbog toga što smo na početku stvorili nerealnu sliku osobe u koju smo se zaljubili. Kada počinje da se pokazuje realna slika, mi se razočaravamo.
Međutim, nije mi namera da ovom prilikom stavljam akcenat ni na ljubav, ni na zaljubljivanje. Želim da napišem nešto o tome kako dođe do toga da "jednostavno znamo da je on(a) ona(j) pravi za nas", a da nije u pitanju zaljubljivanje. Vidimo realnu sliku te osobe, nepotpunu doduše, pošto se ne poznajemo dovoljno, ta slika ne odgovara nekom našem idealu, a ipak se osećamo privučeni tom osobom.

Kako i zašto dolazi do ovoga će nam možda biti jasnije ako na emocionalnu vezu gledamo kao na priliku za lični rast i razvoj.
Svako od nas ima neki svoj "nedovršeni posao". To su stvari iz naše prošlosti koje mi nekako održavamo i u sadašnjosti. To su emocionalno nedovršene situacije iz našeg detinjstva na osnovu kojih smo stvorili svoju nesvesnu definiciju ljubavi. Roditelji, ili osobe koje se staraju o nama dok smo deca, su prve figure sa kojima imamo emocionalnu bliskost. Oni su takođe imali istu priču sa svojim roditeljima (da se ovo ne shvati kao svaljivanje krivice na roditelje). Mi takođe u odgajivanju naše dece pravimo neku priču o ljubavi koja kasnije određuje kako će se oni emocionalno vezivati. Dakle, potrebno je gledati širi kontekst svega ovoga. Imamo želju za bezuslovnom ljubavi, da nas neko voli i prihvata takve kakvi upravo jesmo. Ovakvu ljubav dobijamo samo u prvim mesecima života. Kasnije počinju da se postavlju određeni uslovi. To je neminovno. Problemi nastaju onda kada neki od tih uslova tako deluju na nas da pomislimo da mi nismo vredni llubavi takvi kakvi jesmo. Kao deca na osnovu toga izvodimo pogrešne zaključke o ljubavi i pravimo svoju nesvesnu definiciju ljubavi. Neke situacije u kojima dobijamo ljubav počinjemo da izjednačavamo sa ljubavlju. Ako su naši roditelji bili emocionalno distancirani prilikom uslovljavanja, mi ćemo početi da izjednačavamo ljubav sa zanemarivanjem, npr. Ako su često bili ljuti na nas, a nisu nam stavili do znanja, ili mi nismo uspeli to da shvatimo, da su ljuti zbog nekih naših postupaka, ali da nas i dalje vole, mi ćemo iskustvo ljubavi povezivati sa ljutnjom. Ako su često bili fizički odsutni, mi ćemo ljubav povezivati sa napuštanjem. Istovremeno ćemo verovatno i doneti zaključak da nismo dovoljno vredni kao osobe da bismo bili voljeni.

Šta se onda kasnije dešava kad se otvorimo ka iskustvu partnerske ljubavi?
Mi prepoznamo u nekom drugom upravo ono što odgovara našoj nesvesnoj definiciji ljubavi. Ako je naša nesvesna definicija ljubavi povezana sa zanemarivanjem ili sa distanciranošću, bićemo privučeni upravo  osobom koja se teško emocionalno otvara prema nekom drugom. Ne idealizujemo je, dosta realno vidimo kakva je, a ipak nas "nešto vuče". Ovo nam je potrebno da bismo mogli da redefinišemo značenje ljubavi.Šta se dešava sa drugom osobom? Ona takođe ima svoju nesvesnu definiciju ljubavi. Ako je povezala ljubav sa povređivanjem, možda je tako donela nesvesnu odluku da se emocionalno distancira da bi izbegla povređivanje. Ona će takođe biti privučena nama jer ćemo mi biti spremni da učinimo mnogo toga za nju (to smo verovatno radili kao deca kada su nas roditelji zanemarivali na neki način). Na taj način stiče dovoljno poverenja da emocionalni kontakt bude moguć.

Ono što se dalje dešava tokom veze je da svako od nas dobija mogućnost da ispravi svoju definiciju ljubavi.
Ovo je mogućnost.
Dešava se da se veza ne razvija, niti mi kroz nju. Onda to postaje situacija u kojoj gubimo životnu radost i stagniramo.

Ako se veza razvija i mi kroz nju, onda naučimo da je najvažnije iskustvo ljubavi koje imamo najpre ljubav prema sebi. To naučimo tako što shvatimo (slučaj koji sam navela) da nećemo biti napušteni iako ne učinimo uvek sve za onoga koga volimo. Da smo mu i dalje dragoceni. Naučimo da bolje postavljamo granice svoje ličnosti u odnosu na druge, da ne težimo "stapanju".
Onaj drugi shvati da je bezbedno biti emocionalno otvoren, da nas nas neko drugi ne može povrediti ako mi to ne dozvolimo. Granice njegove ličnosti postaju fleksibilnije i propustljivije.

Na taj način oboje postajemo zrelije i autonomnije osobe koje mogu da izgrađuju dalje svoju vezu, sada kao dve autentične osobe. Onda se autentično i volimo. Ne izjednačavamo više ljubav sa onim što ona nije - neprihvatanje nekoga onakvim kakav jeste.
Dakle, sa nekim se prepoznamo tako što sa njim zajedno možemo da prođemo kroz ovo iskustvo.

Kao što sam već rekla, ovo je mogućnost.


Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut

22 NAVIKE SREĆNIH LJUDI

Na svetu postoje dve vrste ljudi: oni koji biraju da budu srećni i oni koji su odlučili biti nesrećni. Protivno popularnom uverenju, sreća ne dolazi od slave, bogatstva ili od drugih ljudi, već iznutra.

Najbogatija osoba na svetu može biti nesretna, dok beskućnik može biti nasmejan i zadovoljan svojim životom. Srećni ljudi su srećni jer čine sami sebe srećnima. Imaju pozitivan pogled na život i u miru su sa samim sobom. Kako to postižu? Prilično jednostavno. Srećni ljudi neguju dobre navike koje poboljšavaju njihove živote. Njihove navike su drugačije.

Upitajte srećne osobe što se trude činiti, i one će vam reći da:

1. Nisu zlopamtila i da opraštaju

Sretni ljudi znaju da je bolje oprostiti i zaboraviti, nego dopustiti negativnim osećajima da prevladaju nad pozitivnima. Zlopamćenje može na mnoge načine štetno uticati na naše zdravlje; može dovesti do depresije, teskobe i stresa. Zašto biste dopustili da osoba koja vas je povredila ima moć nad vama? Ako otpustite loše osećaje zbog uvreda koje su vam naneli drugi, imaćete čistu savest i dovoljno energije da uživate u dobrim stvarima u životu.

2. Ljubazni su prema drugima

Jeste li znali da je naučno dokazano kako ste srećniji ako ste ljubazni prema drugima? Svaki puta kada učinite nešto nesebično, vaš mozak proizvodi serotonin, hormon koji ublažava napetost i podiže vaš duh. Ali ne samo to. Ako se odnosite prema drugima s ljubavlju i poštujući njih i njihovo dostojanstvo, moći ćete izgraditi snažnije međuljudske odnose.

3. Na probleme gledaju kao na izazove

Reč „problem“ nikada nije deo rečnika srećne osobe. Jer problem se doživljava kao ono što nas vraća nekoliko koraka unazad, kao borba ili neizvesna situacija, dok je izazov nešto pozitivno; prilika, zadatak ili podstrek da se na nešto osmelimo. Pokušajte prepreke na koje nailazite promatrati kao izazov.

4. Izražavaju zahvalnost za ono što već imaju

Popularna izreka glasi otprilike ovako: „Najsrećniji ljudi nemaju najbolje od svega, oni samo naprave najbolje od onoga što imaju“. Vaš će osećaj zadovoljstva biti puno dublji ako uvek budete svesni svojih blagoslova umesto da žudite za nečim što nemate.

5. Sanjaju

Ljudi koji imaju velike snove, svoje će ciljeve ostvariti prije nego oni koji ih nemaju. Ako se usudite sanjati, bićete usresređeni i dobro raspoloženi.

6. Ne opterećuju se sitnicama

Srećni ljudi se pitaju: „Hoće li mi ovaj problem biti važan za godinu dana?“ Oni znaju da je život prekratak da bi ga potratili na prilično nevažne životne situacije. Ako ne dopustite da vas takve situacije opterećuju, bit ćete opušteniji te ćete moći uživati u onome što je u životu uistinu važno.

7. Govore dobro o drugima

Čovek se bolje oseća kad je ljubazan, nego kada je zloban. Koliko god tračarenje bilo zabavno, nakon njega ćete se gotovo uvek osećati krivim i punim kajanja. Isticanje lepih stvari kod drugih ohrabriće vas da razmišljate pozitivno i da ne osuđujete.

8. Nikada se ne opravdavaju

Benjamin Franklin je jednom rekao: „Ko je dobar u traženju opravdanja, retko je dobar u bilo čemu drugom“. Srećni ljudi ne opravdavaju se i ne krive druge za svoje greške. Umesto toga priznaju ih, te se, čineći tako, aktivno nastoje menjati na bolje.

9. Žive u sadašnjosti

Srećni ljudi ne žale za prošlošću i nisu zabrinuti za budućnosti. Oni uživaju u sadašnjosti, potpuno posvećeni onome što trenutno rade. Zato, zaustavite se i pomirišite ružu.

10. Svakog jutra ustaju u isto vreme

Jeste li primetili da su mnogi uspešni ljudi ranoranioci? Ustajanje u isto vreme stabilizovaće vaš biološki ritam, povećati produktivnost te vas učiniti mirnima i koncentrisanijim.

11. Izbegavaju uspoređivati se s drugima

Svatko radi svojim tempom, pa se nema smisla uspoređivati s drugima. Ako budete razmišljali kako ste bolji od nekoga, u vama će se pojaviti nezdrav osećaj superiornosti. Ako pak budete mislili da je netko bolji od vas, osećaćete se loše. Bit ćete srećniji ako se na vlastiti napredak usresredite, a tuđi pohvalite.

12. Mudro biraju prijatelje

Tuga voli društvo… Zato je važno okružiti se optimističnim ljudima koji će vas podsticati da ostvarujete svoje ciljeve. Što ste više okruženi takvim ljudima, bolje ćete se osjećati.

13. Ne traže odobravanje

Srećni ljudi ne mare što drugi misle o njima. Slede svoje srce i ne dopuštaju da ih drugi obeshrabre. Znaju da je nemoguće svima udovoljiti. Poslušajte što vam drugi imaju reći, ali nikada ne tražite odobravanje.

14. Pažljivo slušaju

Manje pričajte – više slušajte. Slušanje čini vaš um otvorenim za mudrost drugih te vam omogućuje da poslušate različita mišljenja. Što intenzivnije slušate, to vaš um postaje tiši, i postajete zadovoljniji.

15. Neguju međuljudske odnose

Usamljena osoba je tužna osoba. Sretni ljudi su svesni koliko je važno razvijati jake, zdrave odnose. Uvijek imajte vremena za svoju porodicu, prijatelje ili voljene osobe.

16. Meditiraju

Meditacija utišava um i pomaže pronaći unutrašnji mir. Ne morate biti majstori meditacije kako biste u tome uspjeli. Srećni ljudi znaju utišati svoj um bilo kada i bilo gdje, osobito kada znaju da trebaju smiriti živce.

17. Hrane se zdravo

Zbog brze se hrane čovek oseća lenjo, a u takvome je stanju teško biti srećan. Sve što pojedete, direktno utiče na sposobnost vašega tela da proizvodi hormone koji određuju raspoloženje, energiju i koncentraciju. Pripazite da jedete hranu koja će vaš um i telo održavati u dobroj formi.

18. Vežbaju

Istraživanja su pokazala da telesne vežbe uveliko podiže nivo hormona sreće. One će, takođe, podići vaše samopouzdanje te ćete se nakon nje osećati korisno.

19. Žive jednostavno

Srećni ljudi nemaju gomilu stvari u svom domu jer znaju da ih one mogu nepotrebno opteretiti i učiniti ih nervoznima. Neka su istraživanja pokazala da su Evropljani puno srećniji od Amerikanaca. To je veoma zanimljivo budući da Evropljani žive u manjim kućama, voze jednostavnije automobile i imaju manje stvari.

20. Govore istinu

Laganje izaziva stres; zbog njega ćete izgubiti samopouzdanje i postati antipatični. Istina će vas osloboditi. Iskrenost poboljšava vaše mentalno zdravlje, i omogućava da drugi stiču svoje poverenje u vas. Uvek budite iskreni i nikada se zbog toga ne izvinjavajte.

21. Imaju razvijenu samokontrolu

Srećni ljudi imaju priliku ‘birati’ kakav će im biti život. Ne dopuštaju da im drugi govore kako bi trebali živeti. Ako upravljate svojim životom, bićete pozitivni i svesni svoje vrednosti.

22. Prihvataju ono što ne mogu promeniti

Kada jednom prihvatite činjenicu da život nije „fer“, bićete puno mirniji. Umesto da se opterećujete time kako „život nije pošten“, usresredite se na ono na što možete uticati i promenite to na bolje.

(BalkansPress / Dr Mercola)

IT'S NEVER TOO LATE

izvor - http://mindvalleyacademy.com/

Annie Lennox

Posle onog što se dogodilo

Posle onog što se dogodilo
ne umem da razgovaram sa mrtvima
a ni sa živima
ne umem da delim život na dan i noć
a ni na sate
ne polazi mi za rukom molitva šapatom
a ni glasna
neću da gledam u ogledalo
a ni u ljude
posle onog
od vere je ostalo nekoliko zrnaca brojanica
...
odučila sam se od istinskog života
zaboravila sam čemu služi telo
bojim se da budem voljena
posle onoga što se dogodilo
ne koristim dodir.

/Skala osetljivosti - Eva Zonenberg/

NOVEMBAR U BEOČINU KAD JE UMRLA GOLUBICA

Ipak smo se dogovorili da našu priču okončamo u manastiru Beočin, priču koja se tog dana završila iznenadnim, neočekivanim pitanjem - pa zar ti ne bi bila srećna da ja budem srećan sa nekom drugom? - pitanje bez uvoda, bez srama, bez imalo obzira prema onoj koja je volela. A ona koja je volela, potvrdila je....da bila bih srećna...../Hoćeš da ipak odemo do manastira Beočin kako smo planirali? neka se završi lepo? ....neka se završi lepo, neka se završi lepo...ponavljala je./

Slike ispred manastira, moje lice koje sada gledam na njima, sa tugom koje je uhvatila kamera, ne prepoznajem. Fotografije nekog kraja koji nije ni imao početak, ni ono nešto izmedju što vezuje ljude koji se vole, kraj koji je imao samo kraj. 

Vozimo se ćuteći nazad prema Novom Sadu, okrenula sam glavu, da ni krajičkom oka ne okrznem lik onog ko me je izdao. Primetih ruševine nekog dvorca, koji je samo tako izronio kraj puta, - zaustavi, hoću da uslikam. I stojim pred tim ruševinama, ja ruševina, rekonstruišem nekadašnju lepotu dvorca u sumraku. Gledam slike u kameri, uveličavam, pratim detalje, pogadjam izmešane stilove, uranjam u ostatke nečeg lepog kome ne znam imena, ja bezimena i bezglasna na povratku u grad koji sam volela. Svetla zgrada, neona, tamo preko puta Dunava, u koji se vraćam i s kojim se opraštam.

Prošao je još jedan novembar, slagala sam fotografije s kojima sam se teško suočavala, dok preda mnom nisu ponovo izronile ruševine dvorca. 

Čitam legendu o njemu, Špicerovom dvorcu, napisanu na pergamentu nadjenom u ruševinama.

"Zvao se Nador. Otkad je stigao, nije progovorio ni jednu jedinu reč - samo ćuti i gnječi gips za fasadu i ukrase na zamku. Njegovom dolasku se izgleda raduju samo ptice. Verovatno misle da će u te velike šake stati puno više mrvica kada ih bude hranio. Nador još ni jednom nije nahranio ptice. Još uvek samo gnječi gips, pravi ukrase na zamku i ćuti. Ti njegovi ukrasi su čudni. Čini mi se da su gipsane glave tih životinja izašle iz glave nekog zlog čoveka koji u životu nikada nikoga nije voleo. Bio je poslednji dan Nadorovog rada. Negde oko podne završio je i lik istočnjačkog zmaja na gipsanoj peći. Pre no što je počeo da se pakuje, stao je pred fasadu da vidi svoje delo i zadovoljan je otvorio desnu šaku. Bila je puna mrvica hleba. Toga trenutka sam pomislio da sam se možda ogrešio o čudnog neimara. Prvo mu je u šaku sletela nežna bela golubica, ali Nador je nije nahranio, no je šaku stisnuo i grudvu krvavog perja hitnuo ka najvišem dimnjaku. Umorivši se od prevare i zla seo je na svoj divan u gornjoj sobi da se odmori pred put. U sumrak ga je stigla osveta. Dok je spavao, golubovi su ga sasvim pokrili svojim izmetom, tako da su ga potpuno zalepili za divan. Pre noći se i sam pretvorio u golubiji izmet. Više se niko neće moliti izlazećem suncu ali neće biti ni bele golubice da leti ka svetlu"

I vrati mi se ono veče kada sam ugledala ruševine, zgnječenog srca, bačenog, tu, pokraj dvorca, ja nehotično zarobljena u tudjoj legendi.

Špicerov dvorac u Beočinu

REČNIK, srpsko-hrvatski

ČEKAĆU TE SAMO DVA I PO SATA, a onda ću još malo, dok ne stigneš, rekao mi je Dragan kad smo se dogovorili da se nadjemo na jednom davnom Sajmu knjiga. 

Upoznali smo se u jednoj velikoj firmi u Beogradjanki, gde sam radila preko zadruge, donevši mi neko poslovno pismo da mu prekucam. Kad sam završila, nastavila sam da radim dalje, a on je još uvek stajao iza mojih ledja, što me je nerviralo. Priupitam ga onako "ljubazno", je li dokle ćeš da mi visiš nad glavom? - Dok ne izadješ sa mnom na pauzu da popijemo kafu.

Popismo tu kafu, dok sam procenjivala da li vredi i za drugu. Podsećao me na Pogorelića, tako da sam mu dozvolila još mnogo kafa. Voleli smo oboje "Eurythmics", Anni Lennox, a on je koristio svaki slobodan trenutak da sa druge strane zgrade, okrene broj telefona na mom stolu i pusti mi neku pesmu od njih. Tih dana nam je bio hit, "ponovo dolaze kiše"....i refren," pričaj sa mnom, kao što to rade ljubavnici, šetaj sa mnom kao što to rade ljubavnici.... " koji je on pevušio sve uz Annie. 

Neopisiva gužva u Bulevaru  Vojvode Mišića, kasnim više nego što sam planirala, ali on zna da ja uvek kasnim. Ali ovo kašnjenje je bilo predugo za čekanje, čak i za Godoa. Stigoh u neko doba, ne očekujući ga, prošla su dva i po sata, kako mi je rekao. Odjednom sam osetila čvrst zagrljaj, smeh, bez imalo ljutnje, sreo me je u toj gužvi, što je bilo malo za verovati, pomislih, sudbina je umešala prste, ili neka viša sila, ali ništa od toga, samo mi je rekao da me je ugledao na video bimu i tako našao. Šta su tri sata za mene, znao sam da ćeš doći, smejao se, pružajući mi knigu. Bio je to engleski rečnik isti kao onaj kog su mi ukrali iz stola par dana pred Sajam knjiga. I dok smo pili jednu od poslednjih naših kafa, na papiriću sam nacrtala njegovu karikaturu, na kojoj se potpisao. Još čuvam taj raspali rečnik i u njemu papirić sa Draganovim likom.

ROUGE POUR LA ROUGE

                                    

Rastali smo se u malom, prljavom hotelu u ulici Rue de Malta, u Parizu,  ranog, kišnog jutra, bez reči, bez pogleda, bez pozdrava. Poslednje što videh bio je ruksak iza koga su se zatvorila vrata.  Pogled na razmešten  krevet preko puta moga, na njemu smotuljak franaka, deo računa. Nagnuh se kroz prozor  ali sve što sam videla u polumraku jutra bila je prazna, kišna ulica.  Trenutak  samoće koja boli.  Moram  kući, spasonosna misao  i krenuh da pakujem svoje stvari.  Ne plačem,  začudo, nikad nisam plakala na rastancima,  ponavljam u sebi, proći će,  uzimam  pare sa kreveta i  odlučujem da nastavim dalje, sama,  u London.

Kupila sam autobusku kartu do Dovera,  dan provodim lutajući Parizom, ponovo odlazim do Notr Dama, ružnog tog dana u skelama, slušam kratko nekoliko devojaka kako pevaju, aleluja, uzimam sveće, nekako znam da je baba umrla, ostavila sam je umiruću, osećam da je otišla, palim sveće, mislim na mamu, šaljem joj telegram saučešća.  

 Na stanici sam, pokisla, kosa mi je sasvim mokra, neko mi pruža peškir, brišem naočare i ugledam lepu plavu Francuskinju u crvenom džemperu koja mi pokazuje da i  kosu istrljam peškirom .  Ne znam  francuski, tek toliko da ne ostanem gladna i izgubljena, ponavljam, mersi, mersi boku.

Liza Šom,  putuje u London, da nauči engleski jezik, treba joj za posao. Razumemo se na mešavini englesko-franscuskog, razumemo se još više kroz osmeh,  imam potrebu da joj se požalim, boli me, a znam da je nepristojno deliti tugu sa  strancem, a nekako mi se čini da nju već znam dugo, nekoliko centimetara na karti od Pariza do Kalea.

Nemirno je more, talasi su veliki,  primećujem  samo  gužvu čamaca, brodova,  na La Manšu,  po pljusku. Još uvek držim njen peškir oko vrata, svidja mi se kažem, tek nešto,  jer  bojim se da ipak ne zaplačem,  ona se smeška i reče, tvoj je.  Muka mi je, povraća mi se, što ne mogu da zaustavim, Liza Šom mi drži čelo,  plačem zato što sam slaba,  plačem zato što to nije dodir one ruke koju sam volela.

I plačem u crvenom peškiru sa izvezenim  "rouge pour la rouge" i govorim  Lizi Šom o svom predugom putovanju na koje nisam trebala ni poći, kako se  na putovanje  ide sam sa sobom i nekim usputnim susretom, govorim, ona sluša, sluša moj jezik koji ne razume, na koji sam nesvesno prešla ko zna kad.  Pogledam je, čini mi se kao da je sve razumela, klima glavom, osmehuje se saosećajno, mora da jeste, dok se izvinjavam, ekskize moa, šer Lisa.

Sunce nas dočekuje u Doveru, prati do Londona, lakše mi je, Liza mi priča o sebi, više na francuskom, sad ja kao razumem, klimam glavom, smejem se kad se i ona smeje. Zastajem pred menjačnicom na Earl's Courtu, moram da razmenim travalers čekove, Liza pita da li ću s njom u hotel koji je ona rezervisala. Kažem, idem kod prijatelja,  a ona vadi notes, ispisuje nešto, pruža mi papir na kome je njena adresa, 23 Rue Rochechouart, metro Barbes Rochechouart, tel.......,  i daje mi ključ od stana.  Ostani koliko hoćeš, sačekaj sunce  u Parizu.  Gledam upitno  u ključ... imam drugi, rezervni kod mojih, ne brini.

Liza me poljubi u obraz, nasmeši se, krenu prema taksiju. Dobacih za njom, Liza Šom, žtem, žtem boku, mersi, mersi, mon šeri.  Kroz buku Earl's Courta, čuh jedno, žtem osi...see you.

See you never, Lisa Chaume.

LJUBOMORA

U situaciji u kojoj, po našoj proceni, postoji mogućnost da ostanemo bez voljene osobe, ali na taj način što će neko drugi da dovede do toga ona prestane da nas voli i da zavoli nju, se može javiti osećanje ljubomore.Ukoliko je ova ljubomora adekvatna, odn. ukoliko postoji realna opasnost, možemo da se zapitamo da li zaista želimo da sprečimo osobukoju volimo da zavoli nekog drugog. Ljubav nije nikakva obaveza. Neko je nama poseban i dragocen, kao i mi njemu, i zato smo zajedno. Naravno, ukoliko smo se zavoleli sa nekim, onda donosimo odluku da izgrađujemo svoju vezu. Tokom tog procesa shvatamo da ne osećamo sve vreme ljubav prema nekome - nekada smo ljuti na njega, nekada zabrinuti, nekada ne osećamo ništa posebno. Ipak ostajemo zajedno zato što osoba koju volimo ima za nas posebno značenje i dragocena nam je. Isto važi i za voljenu osobu.Međutim, tokom veze, mi se menjamo, kao što se i inače menjamo tokom celog života. Može se desiti da neka druga osoba postane posebna i dragocena, bilo nama, bilo osobi koju volimo. Ali, to znači da je postojala spremnost za tako nešto. Nije se neko tek tako pojavio i "oteo" nam voljenu osobu. Ako se tako nešto desi, dobro je da to prihvatimo. Nekoga volimo ili ne, kao što i neko voli nas ili ne. Ako nas voli, niko je ne može "preoteti". Ako nas ne voli, pojava neke treće osobe nije suštinski uzrok toga što ćemo biti ostavljeni.Često se može čuti i da se za ljubav treba boriti. Možemo, ali to neće dovesti do toga  da ponovo budemo voljeni. Ako nas neko ponovo zavoli to je zato što smo to baš mi, takvi kakvi jesmo.  Ne moramo se boriti za ljubav, jer ljubav ne znači da posedujemo nekoga, da ga imamo, i da nam ga neko može oteti, pa da ga nemamo. Nikada ga nismo ni imali, niti on nas. Imali smo za njega poseban značaj, i ako to više nije slučaj, to nije zato što je neko drugi učinio nešto, ili zato što izgleda na određeni način. Nekoga volimo zato što je to baš on, a ne neko drugi.

Ako procenjujemo da smo potpuno bespotrebno ljubomorni, onda se možemo zapitati o čemu se tu zapravo radi.

Doživljaj da smo posebni (koji imamo i kada nas neko voli) ima svoj razvojni put. U ranom detinjstvu postoji period "primarnog narcizma". Dete smatra da je centar sveta, da se sve oko njega vrti, da je važnije od svih ostalih. Zato može osećati ljubomoru u odnosu na drugu decu, braću i sestre, kada pažnja roditelja nije usmerena samo na njega. Postepeno uči da su i druge osobe podjednako važne i tako polako  prevazilazi ovu fazu.Međutim, to se ne dešava nužno, pogotovu ako odnos roditelja prema detetu nije bio adekvatan.Dakle, kada u odraslom dobu osetimo ljubomoru za koju sami procenimo da je neadekvatna, možemo uraditi sledeće:Možemo sebi najpre dozvoliti da osećamo ljubomoru. Onda možemo da se zapitamo kada smo se najranije u svom životu osećali tako. Ako nas put odvede u rano detinjstvo, možemo videti čega smo se, zapravo, plašili, i na koga smo, zapravo, ljuti. Jer, dečja ljubomora predstavlja strah od gubitka roditeljske ljubavi, a istovremeno i ljutnju i bes zbog odbacivanja.Tek kada sebi dozvilimo da osetimo sva ova osećanja, možemo doći u poziciju da dozvoljavamo pravo na posebnost i dragocenost ne samo sebi, već i svakom drugom.


Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut

SLIKE ZEMUNA

Zemun, detinjstva, radosti mladosti...
Copyright: Rada Djuric