DESET GODINA

Deset godina je prošlo od onog dana kada sam poslednji put videla tvoje zauvek usnulo lice, mama. 

Tvoja bezuslovna ljubav, koju ništa i niko ne može nadoknaditi, još uvek me greje, daje mi snagu da se izborim sa svim iskušenjima kroz koja prolazim. I znam da ti to znaš, da me gledaš odnekud, jer ljubav moja i tvoja nikad ne umiru. Ljubavi nikad ne umiru. 

Zauvek u mom srcu i nedostajanju i ti i tata. Volim vas puno i zahvaljujem Bogu što sam vas imala.

"Majko, majko
ako ideš u zelenu baštu, 
povedi i mene,
ako bereš cveće,
naberi i za mene,
ako si napravila vence od cveća,
napravi i za mene,
ako si pošla do reke Dunava,
povedi i mene,
ako si položila vence na vodu,
položi i za mene,
tvoje vence je odneo vetar,
moji su se potopili..."

PREPOZNAVANJE

Kako i na osnovu čega donesemo odluku da sa nekim počnemo da izgrađujemo emocionalnu vezu? Kako se prepoznamo?

Na početku ne može odmah biti ljubavi, ona se vremenom izgrađuje. Možemo se zaljubiti u nekog, ali je to onda na osnovu idealizacije te osobe. Idealizujemo je upravo onako kako nam je potrebno da bismo mogli voleti. Ovo može preći u ljubav, ali ne obavezno. Čak ovaj prelazak može biti otežan upravo zbog toga što smo na početku stvorili nerealnu sliku osobe u koju smo se zaljubili. Kada počinje da se pokazuje realna slika, mi se razočaravamo.
Međutim, nije mi namera da ovom prilikom stavljam akcenat ni na ljubav, ni na zaljubljivanje. Želim da napišem nešto o tome kako dođe do toga da "jednostavno znamo da je on(a) ona(j) pravi za nas", a da nije u pitanju zaljubljivanje. Vidimo realnu sliku te osobe, nepotpunu doduše, pošto se ne poznajemo dovoljno, ta slika ne odgovara nekom našem idealu, a ipak se osećamo privučeni tom osobom.

Kako i zašto dolazi do ovoga će nam možda biti jasnije ako na emocionalnu vezu gledamo kao na priliku za lični rast i razvoj.
Svako od nas ima neki svoj "nedovršeni posao". To su stvari iz naše prošlosti koje mi nekako održavamo i u sadašnjosti. To su emocionalno nedovršene situacije iz našeg detinjstva na osnovu kojih smo stvorili svoju nesvesnu definiciju ljubavi. Roditelji, ili osobe koje se staraju o nama dok smo deca, su prve figure sa kojima imamo emocionalnu bliskost. Oni su takođe imali istu priču sa svojim roditeljima (da se ovo ne shvati kao svaljivanje krivice na roditelje). Mi takođe u odgajivanju naše dece pravimo neku priču o ljubavi koja kasnije određuje kako će se oni emocionalno vezivati. Dakle, potrebno je gledati širi kontekst svega ovoga. Imamo želju za bezuslovnom ljubavi, da nas neko voli i prihvata takve kakvi upravo jesmo. Ovakvu ljubav dobijamo samo u prvim mesecima života. Kasnije počinju da se postavlju određeni uslovi. To je neminovno. Problemi nastaju onda kada neki od tih uslova tako deluju na nas da pomislimo da mi nismo vredni llubavi takvi kakvi jesmo. Kao deca na osnovu toga izvodimo pogrešne zaključke o ljubavi i pravimo svoju nesvesnu definiciju ljubavi. Neke situacije u kojima dobijamo ljubav počinjemo da izjednačavamo sa ljubavlju. Ako su naši roditelji bili emocionalno distancirani prilikom uslovljavanja, mi ćemo početi da izjednačavamo ljubav sa zanemarivanjem, npr. Ako su često bili ljuti na nas, a nisu nam stavili do znanja, ili mi nismo uspeli to da shvatimo, da su ljuti zbog nekih naših postupaka, ali da nas i dalje vole, mi ćemo iskustvo ljubavi povezivati sa ljutnjom. Ako su često bili fizički odsutni, mi ćemo ljubav povezivati sa napuštanjem. Istovremeno ćemo verovatno i doneti zaključak da nismo dovoljno vredni kao osobe da bismo bili voljeni.

Šta se onda kasnije dešava kad se otvorimo ka iskustvu partnerske ljubavi?
Mi prepoznamo u nekom drugom upravo ono što odgovara našoj nesvesnoj definiciji ljubavi. Ako je naša nesvesna definicija ljubavi povezana sa zanemarivanjem ili sa distanciranošću, bićemo privučeni upravo  osobom koja se teško emocionalno otvara prema nekom drugom. Ne idealizujemo je, dosta realno vidimo kakva je, a ipak nas "nešto vuče". Ovo nam je potrebno da bismo mogli da redefinišemo značenje ljubavi.Šta se dešava sa drugom osobom? Ona takođe ima svoju nesvesnu definiciju ljubavi. Ako je povezala ljubav sa povređivanjem, možda je tako donela nesvesnu odluku da se emocionalno distancira da bi izbegla povređivanje. Ona će takođe biti privučena nama jer ćemo mi biti spremni da učinimo mnogo toga za nju (to smo verovatno radili kao deca kada su nas roditelji zanemarivali na neki način). Na taj način stiče dovoljno poverenja da emocionalni kontakt bude moguć.

Ono što se dalje dešava tokom veze je da svako od nas dobija mogućnost da ispravi svoju definiciju ljubavi.
Ovo je mogućnost.
Dešava se da se veza ne razvija, niti mi kroz nju. Onda to postaje situacija u kojoj gubimo životnu radost i stagniramo.

Ako se veza razvija i mi kroz nju, onda naučimo da je najvažnije iskustvo ljubavi koje imamo najpre ljubav prema sebi. To naučimo tako što shvatimo (slučaj koji sam navela) da nećemo biti napušteni iako ne učinimo uvek sve za onoga koga volimo. Da smo mu i dalje dragoceni. Naučimo da bolje postavljamo granice svoje ličnosti u odnosu na druge, da ne težimo "stapanju".
Onaj drugi shvati da je bezbedno biti emocionalno otvoren, da nas nas neko drugi ne može povrediti ako mi to ne dozvolimo. Granice njegove ličnosti postaju fleksibilnije i propustljivije.

Na taj način oboje postajemo zrelije i autonomnije osobe koje mogu da izgrađuju dalje svoju vezu, sada kao dve autentične osobe. Onda se autentično i volimo. Ne izjednačavamo više ljubav sa onim što ona nije - neprihvatanje nekoga onakvim kakav jeste.
Dakle, sa nekim se prepoznamo tako što sa njim zajedno možemo da prođemo kroz ovo iskustvo.

Kao što sam već rekla, ovo je mogućnost.


Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut

LJUBOMORA

U situaciji u kojoj, po našoj proceni, postoji mogućnost da ostanemo bez voljene osobe, ali na taj način što će neko drugi da dovede do toga ona prestane da nas voli i da zavoli nju, se može javiti osećanje ljubomore.Ukoliko je ova ljubomora adekvatna, odn. ukoliko postoji realna opasnost, možemo da se zapitamo da li zaista želimo da sprečimo osobukoju volimo da zavoli nekog drugog. Ljubav nije nikakva obaveza. Neko je nama poseban i dragocen, kao i mi njemu, i zato smo zajedno. Naravno, ukoliko smo se zavoleli sa nekim, onda donosimo odluku da izgrađujemo svoju vezu. Tokom tog procesa shvatamo da ne osećamo sve vreme ljubav prema nekome - nekada smo ljuti na njega, nekada zabrinuti, nekada ne osećamo ništa posebno. Ipak ostajemo zajedno zato što osoba koju volimo ima za nas posebno značenje i dragocena nam je. Isto važi i za voljenu osobu.Međutim, tokom veze, mi se menjamo, kao što se i inače menjamo tokom celog života. Može se desiti da neka druga osoba postane posebna i dragocena, bilo nama, bilo osobi koju volimo. Ali, to znači da je postojala spremnost za tako nešto. Nije se neko tek tako pojavio i "oteo" nam voljenu osobu. Ako se tako nešto desi, dobro je da to prihvatimo. Nekoga volimo ili ne, kao što i neko voli nas ili ne. Ako nas voli, niko je ne može "preoteti". Ako nas ne voli, pojava neke treće osobe nije suštinski uzrok toga što ćemo biti ostavljeni.Često se može čuti i da se za ljubav treba boriti. Možemo, ali to neće dovesti do toga  da ponovo budemo voljeni. Ako nas neko ponovo zavoli to je zato što smo to baš mi, takvi kakvi jesmo.  Ne moramo se boriti za ljubav, jer ljubav ne znači da posedujemo nekoga, da ga imamo, i da nam ga neko može oteti, pa da ga nemamo. Nikada ga nismo ni imali, niti on nas. Imali smo za njega poseban značaj, i ako to više nije slučaj, to nije zato što je neko drugi učinio nešto, ili zato što izgleda na određeni način. Nekoga volimo zato što je to baš on, a ne neko drugi.

Ako procenjujemo da smo potpuno bespotrebno ljubomorni, onda se možemo zapitati o čemu se tu zapravo radi.

Doživljaj da smo posebni (koji imamo i kada nas neko voli) ima svoj razvojni put. U ranom detinjstvu postoji period "primarnog narcizma". Dete smatra da je centar sveta, da se sve oko njega vrti, da je važnije od svih ostalih. Zato može osećati ljubomoru u odnosu na drugu decu, braću i sestre, kada pažnja roditelja nije usmerena samo na njega. Postepeno uči da su i druge osobe podjednako važne i tako polako  prevazilazi ovu fazu.Međutim, to se ne dešava nužno, pogotovu ako odnos roditelja prema detetu nije bio adekvatan.Dakle, kada u odraslom dobu osetimo ljubomoru za koju sami procenimo da je neadekvatna, možemo uraditi sledeće:Možemo sebi najpre dozvoliti da osećamo ljubomoru. Onda možemo da se zapitamo kada smo se najranije u svom životu osećali tako. Ako nas put odvede u rano detinjstvo, možemo videti čega smo se, zapravo, plašili, i na koga smo, zapravo, ljuti. Jer, dečja ljubomora predstavlja strah od gubitka roditeljske ljubavi, a istovremeno i ljutnju i bes zbog odbacivanja.Tek kada sebi dozvilimo da osetimo sva ova osećanja, možemo doći u poziciju da dozvoljavamo pravo na posebnost i dragocenost ne samo sebi, već i svakom drugom.


Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut

"Od čega ljudi žive" (film po priči Lava Tolstoja)

Gospod je poslao anđela na zemlju da bi živeći neko vreme među ljudima mogao da sazna i shvati: Šta je u ljudima? Šta nije dato ljudima? Od čega ljudi žive? Tek kad sazna biće u mogućnosti da se vrati na nebo...

UMEĆE LJUBAVI

Šta jedna osoba daje drugoj? Ona daje od sebe, onog najdragocenijeg što ima, daje od svog života. Ovo ne znači nužno da ona žrtvuje svoj život za drugog, već da daje od onoga što u njoj živi; daje od svoje radosti, svog interesovanja, razumevanja, znanja, od svog humora, svoje tuge – sve izraze i manifestacije onoga što u njoj živi. Davanjem svog života ona obogaćuje drugu osobu, pojačavajući svoju sopstvenu životnost pojačava osećaj životnosti drugog. Ona ne daje da bi primila; samo po sebi, davanje je izvanredna radost. Ali dajući, ona ne može a da nešto ne oživi u drugoj osobi, a to što je oživljeno povratno se u njoj odražava; u istinskom davanju ne može a da ne primi ono što joj se uzvraća. Davanje podrazumeva da smo i drugu osobu učinili davaocem i da zajedno delimo radost što je, zahvaljujući oboma, nešto zaživelo.

  Erih From

STO ŠESNAEST CRNO-BELIH MAČAKA

 

                                  

Purpurno je Ušće, pomisli u predvečerje. Mora da će sutra kiša, učini mu se po kostima.

Prekrsti noge pomažući se rukama. Okrenu se da pogleda gde mu je mali, žuti pas.

Vreme je da se krene kući, reče u sebi, predugo sedim. Ali ko zna kada ću ponovo videti ovako lep zalazak sunca, ostaću još malo.

Uze presavijene novine koje je držao na kolenima. Seti se da treba da zapiše. Šta je ono trebalo da zapiše, pokušavao je da se seti, crtajući po novinama.

Bože, kakav gospodin! Kao da je iz Engleske!

Oduvek je maštala da upozna nekog poput ove prilike koja je sedela prekrštenih nogu u sumraku,  siluetu koju nije mogla jasno razabrati jer je u očima zadržala sunce.

Hvala ti, Bože, pomisli i krenu ka njemu.

-          Lepo predvečerje, zar ne? Dopuštate li da sednem? Odavde se najlepše vidi zalazak.

Gospodin se nelagodno pomeri.

-          Slobodno, ova klupa je dovoljno široka.

Pogleda je diskretno, obrativši se i on Bogu:

-           Bože, kako lepa, ostarela devojčica! Kakav grm neuredne kose na licu, ah, skriva bore… koliko joj je godina… možda tu negde koju mladja od mene... izlizale su joj se štiklice... malo je napadna… ma, krenuću uskoro… a ne moram ni da razgovaram, ali je ipak lepo što je sela kraj mene.Možda neće dugo ostati, možda će ova dama (voleo je da tako oslovljava žene) ustati i otići ako bude ćutao.

Ali ne, ona vadi papire iz torbe na kojoj su još bili vidljivi tragovi kože.

Siromašna je, zaključi. Kratak joj je džemper, ali je  čist. Svidja mi se miris. Koji je to miris? A, pa da, to je onaj prašak za veš koji je  i moja Angelina  koristila.

Što sad vadi te papire? Ta neće skoro otići. Žedan sam, mogao sam da odem da popijem pivo. I zašto je baš sada morala da sedne kraj mene?

-          Oh, pa Vi ste nacrtali mačku!

Spusti pogled na novine i iznenadi se kad ugleda mačku, koju je nesvesno nacrtao, onu što je na kamenom zidu skupljala poslednje sunčeve zrake.

-          Volim mačke! - uzviknu ona oduševljeno - Imam ih dvanaest! Jedna baš liči na tu Vašu. Smem li da Vas zamolim da mi poklonite taj crtež? Znate,  pišem pesme o mojim mačkama. Imam ih sto šesnaest, evo, nosim ih sa sobom. Trebalo bi da ih odnesem izdavaču, za zbirku, znate. Lepo je ostaviti nešto iza sebe.

Usamljena je, razvedena… udovica… ili se nikad nije ni udavala.

Cepao je pažljivo novine oko crteža.

-          Hvala! Lepo crtate. Smem li da upotrebim ovaj crtež za naslovnu stranu moje knjige? Morala bih, onda, da navedem Vaše ime, mislim, autora.

-          Petar, dovoljno je.

Već se intimizira,  pomisli.

Ona skoro vrisnu od smeha kad ču njegovo ime.

Luda je, ona je sasvim luda. Čime sam je  tako nasmejao?

-          Ja sam Petra. Nećete verovati, ali ja se zovem Petra!!! Petre, drago mi je što sam Vas upoznala.

Pruži mu  ruku. On je pažljivo stisnu.

Mala joj je šaka i  topla. Da li joj je to pravo ime? Lepo, starinsko ime. Dopada mi se.

-          Petre,  moram da Vam pročitam jednu moju pesmu. Htela bih da čujem Vaše mišljenje. Ipak ćete i Vi biti deo moje knjige.

Slušao je o  crno-beloj mački koja se popela na ormar od bele hrastovine, pa nije smela da sa njega sidje i tako ostala na njemu dok nije uginula.

-          Interesantno pišete, neobično - reče, a pomisli, kakva budalaština!

Učini mu se da ju je na tren usrećio, tako je izgledao njen osmeh.

-          I sve su Vam pesme o mačkama?

-          Da, baš sve. Posvetila sam ih mojim najboljim prijateljicama, mojim mačkama.

Petar htede da joj kaže kako ne voli mačke, da je na njih alergičan, da voli samo svog  Žućka. Konačno ga ugleda kako, podignute noge, stoji uz jedno drvo.

-          Nešto razmišljam… da li biste mogli da mi nacrtate sto šesnaest mačaka, po jednu za svaku pesmu? Knjiga bi tako bila deblja, a u njoj Vaši divni crteži? Da li bi ste mogli, recite mi odmah?

Petar se zamisli. Pa, ja i ne crtam, sem kad razgovaram telefonom i ne crtam mačke, ova na zidu mi je prva.

Odavno nisam razgovarao sa ovako neposrednom ženom - pogleda je prvi put sa interesovanjem.

Petrine zelene oči su bile širom otvorene. Čekala je odgovor.

-          Da, nacrtaću Vam sto šesnaest mačaka. Za kada Vam to treba? Brzo... nisam siguran da mogu toliko brzo da crtam. Pokušaću, uradiću to, naslikaću ih, biće lepše od običnog crteža.

-          Želim da sve budu crno-bele, znate, samo takve, jednostavne, ali da budu i različite, ali crno- bele, ako razumete.

-          Biće – osmehnu se po prvi put.

Svidja mi se, luckasta je, ima bar šezdeset, a devojčica je.

-          Petre, da ti pročitam još jednu, trebaće ti za inspiraciju, reče brišući usta od pene s piva.

Prinese list papira sasvim blizu očiju. Pokri lice.

-           Izvini, nisam ponela naočare.

 Crna mačka je sedela na radijatoru i nije htela da sidje, jer joj je tu bilo toplo, a i volela je da gleda kroz prozor. I gledajući, tu je i uginula.

O, Bože, pomisli Petar, pa, ona je stvarno luda…. a možda i nije, razmisliću, možda stvarno ima neku poruku ta njena uvrnuta pesma.

Poslala mu je poljubac kroz otvoreni prozor autobusa i mahnula papirićem na kome joj je zapisao broj telefona.

-          Onda do skorog vidjenja sa mačkama! - viknula je.

Kakav lep, prepukao glas… previše puši.

Petra ga je zvala svakoga dana da mu pročita po jednu pesmu za po jednu mačku.

 Svaki dan po jedna mačka mazila je njegove misli i maštu, pretvarala se u crni ili beli crtež  i sve su se imale ime Petra.

Petra je zvala i zvala. Recitovala mu je svoje pesme. Knjiga se slikala. Mačke su se zaljubljivale. Nisu više umirale na ormarima i radijatorima. Parile su se, dobijale mladunce, koji se nisu verali nigde, koji su rasli u lepe, crno-bele, srećne mačke.

Ujutru, sto šesnaestog dana Petar pozva Petru da joj pokaže slike mačaka, svih stošesnaest nacrtanih Petri, za stošesnaest opevanih. Ona je zaplakala od sreće, krenuće odmah, samo da složi svoje pesme.

Petra ne dodje sto šesnaestog dana, ne dodje  ni sto sedamnaestog. Nije se više javljala.

On ju je zvao, uzalud.

Sto devedeset devetog dana pojavi se Petra.

Smejali su se, pili liker od kajsija i jeli vanilice.

-          Lepo je kod tebe, Petre! Kao u engleskoj kući. Obožavam Englesku. Jednom sam tamo bila… davno… da, baš davno, a možda i nisam, možda sam to samo izmislila! Toliko volim tu zemlju! Bože, kakvu si galeriju napravio! Kakve divne slike, moj Petre! Ponosna sam na tebe. Moram da te poljubim… smem li… u obraz?

Miriše na ružino ulje, baš lepo miriše ova Petra.

Petra izvadi sto šesnaest listova belog, čistog papira, sto šesnaest papira na kojima nije bilo ni jedne pesme, ni jednog slova.

Držao je prazne papire, gledao u Petru, ona u njega.

-          To su moje pesme, Petre, izvini – iz jednog zelenog oka spustila je suzu na papir.

Pažljivo je slagao na krevet list po list, sto šesnaest belih, čistih papira.

-           Ovo su najlepše pesme koje sam video, draga Petro!

-          Ja ne volim mačke. Alergična sam na njih, kijam. Nemam ni jednu.  Videla sam kako crtaš mačku, zato sam sve izmislila… dugo sam sama...

Petar je pogleda očima nade  i ispravi je:

-          Bila si sama, moja draga, Petro, bila si sama.

                               

autor: Rada Djurić

Jedna od priča iz neobjavljene knjige "Proleće na balkonu".

KRAJ PRE POČETKA

- odlomak iz romana "Kad te pogledam u oči da te poželim" -

septembar 2006.

Poslala sam joj svoje slike kao što sam obećala, insistirala je da vidi kako izgledam. Očekivala sam da će mi odmah odgovoriti. Ali prolazili su dani, na moje čudjenje, ni glasa od nje. Obično je odmah odgovarala na moja pisma. Mislila sam da će bar zahvaliti, ok, ako joj se nisam svidela, pa to se kaže, razmišljam, kakva sam glupača, ko zna ko je ona, ko zna kome sam poslala svoje slike. Uplašila sam se, bilo je to moje prvo virtuelno poznanstvo, a istražujući malo, saznala sam kakve  se sve patologije mogu naći u virtuelnom svetu.

 Pomislih, kako sam naivna, zašto uvek moram biti iskrena, zašto uvek moram verovati ljudima, zašto nisam bila više oprezna u dopisivanju sa nepoznatom.

 Ipak odlučih da sačekam, u mislima mi tri meseca dopisivanja, ponovo sam čitala naša pisma, nemoguće da je baš sve slagala, izgledalo je da je baš dobra, romantična, nežna, ume sa rečima. Tada nisam mogla ni u košmaru naslutiti, da se iza svake reči krila laž, toliko je umela sa rečima, istrenirana lažljivica, koja mi je pet godina kasnije rekla da ne razlikuje laž od istine. A od prvog pisma ta vrhunska  manipulatorka je znala šta radi da zadobije nečije poverenje. Nažalost, dobila je moje.

Prošlo je  još nekoliko dana. Ni glasa. Odlučih da stavim tačku na nju i posvetim se drugoj devojci od koje sam tek dobila pismo.

Pišem:

Ja bih na tvom mestu, ili da je bilo obrnuto, bar odgovorila, npr. nisi moj tip i slično, hvala za fotke, puno sreće u traženju ili već bilo šta  što elementarna pristojnost nalaže, bez obzira što se ne znamo.

.... ceo tekst na stranici romana
 

....A KADA JE REČ O LJUBAVI....

A kada je reč o Ljubavi, e pa Ljubav je jednostavno, stanje, naše prirodno stanje, stanje u kom bi trebali stalno boraviti. Problem je u tome što su mnogi ljudi potisnuli svoju pravu prirodu i lažu sami sebe i druge, pri tom koriste termin Ljubav samo u svrhu zloupotrebe. Prema tome kako se i kaže… “PO NJIHOVIM DELIMA ĆETE IH POZNATI“… može neko da vam se umiljava i priča slatke reči do iznemoglosti, ali, ako je taj neko los, nevaljao, bezkarakteran čovek onda ne vredi ni pišljiva boba. Obično se to oseti, iza tako slatkih reči stoji pozadina kisela. Može neko da vam priča satima i danima, da vam ispreda čitave poeme ljubavi, ali, ako je to u suprotnosti sa onim što čini sebi i drugima onda je to više od licimerja, a tako nešto mogu samo nečiste duše, zaprljane savesti sa lošim karakterom. Ljubav se ne može tek tako definisati, ali ako je osoba u večnoj vezi, kontaktu sa Stvaraocem, Bogom tek onda se može nešto pričati o Ljubavi…. sve ostalo bez Božijeg blagoslova i vodjstva je samo tričarenje i ljudska psihologija trgovine interesa. Mnogi ljudi su pobrkali lončice i previše daju sebi za pravo. Olako sude, uzimaju i prisvajaju ulogu Boga.

/iz Bloga Vesne Miahilović/

NA KRAJU......bez kraja

odlomak iz romana "Kad te pogledam u oči da te poželim"

Dugo su me mučila pitanja gde sam grešila, pokušavala da se setim svakog dana u kojem smo bile zajedno, a ja izrekla nešto neprimereno, izazvala ljutnju i bes u čemu ona nije oskudevala, naprotiv. Jedine neprimerenosti koje sam govorila  bile su, volim te, ne mogu bez tebe, ne mogu da zamislim svoj život bez tebe, što je jednom jako uplašilo, pa mi je odgovorila, svako može bez svakog. Sećam se da je to rekla negde u oktobru, tada je već bila uveliko zaljubljena u Anitu, sećam se i tog vikenda, otišle smo tada na izlet na Frušku Goru. Ta dva dana me je mučila pitanjima šta bih ja kad bi me prevarila, šta ako bi našla drugu, kako bih reagovala.....a ja, dok se u meni sve raspadalo, pitala je da li već ima drugu....o, ne, samo pitam šta bi ti.....a ja, pa prepustila bih te novoj ljubavi, već nekako znajući da je ima po mnogim signalima i postupcima koji su bili toliko očigledni, samo nisam htela da ih vidim.

..... ceo odlomak na stranici "Kad te pogledam u oči da te poželim" ......