SVEĆA
Tog leta, pre petnaestak godina, na Vlasini je bilo veliko nevreme, nestala struja. Bila sam sa sinovima u vikendici kod roditelja. U našoj sobi su bila samo dva kreveta. Naravno, poštovana deca su zauzela krevete, a ja sam morala da legnem na klupu. Nismo mogli u mraku da nađemo bolje rešenje za tu noć.
Klupa je bila uzana, pa je jedini mogući položaj za spavanje bio na leđima. Problem je bio šta onda s rukama, vise sa strane. Vidim, nema mi druge, nego da ih prekrstim na grudima.
Ležim ja tako, napolju grmi i seva, pored moje glave dogoreva sveća, a pored nogu, na podu, lavor u koji kaplje voda koja se sliva sa tavana.
Utom ulazi moja majka, otvorila je vrata baš kad je udario neki grom u blizini vikendice. Ja vrisnem, ona vrisne - prestravila se kad me je videla sa rukama prekrštenim na grudima i svećom pored glave. Prekrsti se žena, kaže: "Bože, Danijela, prepade me. Da više nikada nisi to uradila."
Šta da joj kažem - situacija je takva da nije vreme za šalu, a i ona je nervozna žena.
Posle nekog vremena, pošto je sveća dogorela, a ja još nisam mogla da zaspim, siđem u prizemlje po drugu sveću. Trudim se da budem što tiša, da ne probudim nekog. Moja pokojna nana, međutim, čuje da nešto šuška. Počne da doziva, da proveri ko je. Ja uđem u njenu sobu, sa svećom u rukama, pošto je ona ležala u mraku.
Kažem joj: "To sam ja, nano, hoćeš da ti zapalim sveću?"
Ona je tada već bila zašla u devedesetu godinu, ali se dobro držala. Promrmlja samo da ne treba još da joj se pali sveća i nastavi da spava.
Prisećam se ovoga dok sedim u trpezariji - pregorela je sijalica, pa sam dovukla neku stonu lampu. Malopre ulazi moj mlađi sin (sada je ovde uglavnom u prolazu, dolazi da pokupi neke stvari), ugleda me kako sedim u polumraku za laptopom, samo lampa pored mene, i počne da se smeje.
Tačno sam znala čega se setio.
Kaže mi- biće to, jednog dana, dobra priča na tvojoj sahrani.
Što bi rekla moja pokojna nana- videću ja njega kad dođe u moje godine.
autor: Danijela Stojanović,
klinički psiholog i psihoterapeut
Tog leta, pre petnaestak godina, na Vlasini je bilo veliko nevreme, nestala struja. Bila sam sa sinovima u vikendici kod roditelja. U našoj sobi su bila samo dva kreveta. Naravno, poštovana deca su zauzela krevete, a ja sam morala da legnem na klupu. Nismo mogli u mraku da nađemo bolje rešenje za tu noć.
Klupa je bila uzana, pa je jedini mogući položaj za spavanje bio na leđima. Problem je bio šta onda s rukama, vise sa strane. Vidim, nema mi druge, nego da ih prekrstim na grudima.
Ležim ja tako, napolju grmi i seva, pored moje glave dogoreva sveća, a pored nogu, na podu, lavor u koji kaplje voda koja se sliva sa tavana.
Utom ulazi moja majka, otvorila je vrata baš kad je udario neki grom u blizini vikendice. Ja vrisnem, ona vrisne - prestravila se kad me je videla sa rukama prekrštenim na grudima i svećom pored glave. Prekrsti se žena, kaže: "Bože, Danijela, prepade me. Da više nikada nisi to uradila."
Šta da joj kažem - situacija je takva da nije vreme za šalu, a i ona je nervozna žena.
Posle nekog vremena, pošto je sveća dogorela, a ja još nisam mogla da zaspim, siđem u prizemlje po drugu sveću. Trudim se da budem što tiša, da ne probudim nekog. Moja pokojna nana, međutim, čuje da nešto šuška. Počne da doziva, da proveri ko je. Ja uđem u njenu sobu, sa svećom u rukama, pošto je ona ležala u mraku.
Kažem joj: "To sam ja, nano, hoćeš da ti zapalim sveću?"
Ona je tada već bila zašla u devedesetu godinu, ali se dobro držala. Promrmlja samo da ne treba još da joj se pali sveća i nastavi da spava.
Prisećam se ovoga dok sedim u trpezariji - pregorela je sijalica, pa sam dovukla neku stonu lampu. Malopre ulazi moj mlađi sin (sada je ovde uglavnom u prolazu, dolazi da pokupi neke stvari), ugleda me kako sedim u polumraku za laptopom, samo lampa pored mene, i počne da se smeje.
Tačno sam znala čega se setio.
Kaže mi- biće to, jednog dana, dobra priča na tvojoj sahrani.
Što bi rekla moja pokojna nana- videću ja njega kad dođe u moje godine.
autor: Danijela Stojanović,
klinički psiholog i psihoterapeut
.jpg)