Ljubav

".... Ljubeći šta li to ubijam, šta li budim? ..." M.Nastasijević

недеља, 30. новембар 2014.

NOVEMBAR U BEOČINU KAD JE UMRLA GOLUBICA


Ipak smo se dogovorili da našu priču okončamo u manastiru Beočin, priču koja se tog dana završila iznenadnim, neočekivanim pitanjem - pa zar ti ne bi bila srećna da ja budem srećan sa nekom drugom? - pitanje bez uvoda, bez srama, bez imalo obzira prema onoj koja je volela. A ona koja je volela, potvrdila je....da bila bih srećna...../Hoćeš da ipak odemo do manastira Beočin kako smo planirali? neka se završi lepo? ....neka se završi lepo, neka se završi lepo...ponavljala je./

Slike ispred manastira, moje lice koje sada gledam na njima, sa tugom koje je uhvatila kamera, ne prepoznajem. Fotografije nekog kraja koji nije ni imao početak, ni ono nešto izmedju što vezuje ljude koji se vole, kraj koji je imao samo kraj. 

Vozimo se ćuteći nazad prema Novom Sadu, okrenula sam glavu, da ni krajičkom oka ne okrznem lik onog ko me je izdao. Primetih ruševine nekog dvorca, koji je samo tako izronio kraj puta, - zaustavi, hoću da uslikam. I stojim pred tim ruševinama, ja ruševina, rekonstruišem nekadašnju lepotu dvorca u sumraku. Gledam slike u kameri, uveličavam, pratim detalje, pogadjam izmešane stilove, uranjam u ostatke nečeg lepog kome ne znam imena, ja bezimena i bezglasna na povratku u grad koji sam volela. Svetla zgrada, neona, tamo preko puta Dunava, u koji se vraćam i s kojim se opraštam.

Prošao je još jedan novembar, slagala sam fotografije s kojima sam se teško suočavala, dok preda mnom nisu ponovo izronile ruševine dvorca. 

Čitam legendu o njemu, Špicerovom dvorcu, napisanu na pergamentu nadjenom u ruševinama.

"Zvao se Nador. Otkad je stigao, nije progovorio ni jednu jedinu reč - samo ćuti i gnječi gips za fasadu i ukrase na zamku. Njegovom dolasku se izgleda raduju samo ptice. Verovatno misle da će u te velike šake stati puno više mrvica kada ih bude hranio. Nador još ni jednom nije nahranio ptice. Još uvek samo gnječi gips, pravi ukrase na zamku i ćuti. Ti njegovi ukrasi su čudni. Čini mi se da su gipsane glave tih životinja izašle iz glave nekog zlog čoveka koji u životu nikada nikoga nije voleo. Bio je poslednji dan Nadorovog rada. Negde oko podne završio je i lik istočnjačkog zmaja na gipsanoj peći. Pre no što je počeo da se pakuje, stao je pred fasadu da vidi svoje delo i zadovoljan je otvorio desnu šaku. Bila je puna mrvica hleba. Toga trenutka sam pomislio da sam se možda ogrešio o čudnog neimara. Prvo mu je u šaku sletela nežna bela golubica, ali Nador je nije nahranio, no je šaku stisnuo i grudvu krvavog perja hitnuo ka najvišem dimnjaku. Umorivši se od prevare i zla seo je na svoj divan u gornjoj sobi da se odmori pred put. U sumrak ga je stigla osveta. Dok je spavao, golubovi su ga sasvim pokrili svojim izmetom, tako da su ga potpuno zalepili za divan. Pre noći se i sam pretvorio u golubiji izmet. Više se niko neće moliti izlazećem suncu ali neće biti ni bele golubice da leti ka svetlu"

I vrati mi se ono veče kada sam ugledala ruševine, zgnječenog srca, bačenog, tu, pokraj dvorca, ja nehotično zarobljena u tudjoj legendi.

Špicerov dvorac u Beočinu






понедељак, 03. новембар 2014.

REČNIK, srpsko-hrvatski

ČEKAĆU TE SAMO DVA I PO SATA, a onda ću još malo, dok ne stigneš, rekao mi je Dragan kad smo se dogovorili da se nadjemo na jednom davnom Sajmu knjiga. 

Upoznali smo se u jednoj velikoj firmi u Beogradjanki, gde sam radila preko zadruge, donevši mi neko poslovno pismo da mu prekucam. Kad sam završila, nastavila sam da radim dalje, a on je još uvek stajao iza mojih ledja, što me je nerviralo. Priupitam ga onako "ljubazno", je li dokle ćeš da mi visiš nad glavom? - Dok ne izadješ sa mnom na pauzu da popijemo kafu.

Popismo tu kafu, dok sam procenjivala da li vredi i za drugu. Podsećao me na Pogorelića, tako da sam mu dozvolila još mnogo kafa. Voleli smo oboje "Eurythmics", Anni Lennox, a on je koristio svaki slobodan trenutak da sa druge strane zgrade, okrene broj telefona na mom stolu i pusti mi neku pesmu od njih. Tih dana nam je bio hit, "ponovo dolaze kiše"....i refren," pričaj sa mnom, kao što to rade ljubavnici, šetaj sa mnom kao što to rade ljubavnici.... " koji je on pevušio sve uz Annie. 

Neopisiva gužva u Bulevaru  Vojvode Mišića, kasnim više nego što sam planirala, ali on zna da ja uvek kasnim. Ali ovo kašnjenje je bilo predugo za čekanje, čak i za Godoa. Stigoh u neko doba, ne očekujući ga, prošla su dva i po sata, kako mi je rekao. Odjednom sam osetila čvrst zagrljaj, smeh, bez imalo ljutnje, sreo me je u toj gužvi, što je bilo malo za verovati, pomislih, sudbina je umešala prste, ili neka viša sila, ali ništa od toga, samo mi je rekao da me je ugledao na video bimu i tako našao. Šta su tri sata za mene, znao sam da ćeš doći, smejao se, pružajući mi knigu. Bio je to engleski rečnik isti kao onaj kog su mi ukrali iz stola par dana pred Sajam knjiga. I dok smo pili jednu od poslednjih naših kafa, na papiriću sam nacrtala njegovu karikaturu, na kojoj se potpisao. Još čuvam taj raspali rečnik i u njemu papirić sa Draganovim likom.