Ljubav

".... Ljubeći šta li to ubijam, šta li budim? ..." M.Nastasijević

субота, 18. октобар 2014.

ROUGE POUR LA ROUGE

                                    

Rastali smo se u malom, prljavom hotelu u ulici Rue de Malta, u Parizu,  ranog, kišnog jutra, bez reči, bez pogleda, bez pozdrava. Poslednje što videh bio je ruksak iza koga su se zatvorila vrata.  Pogled na razmešten  krevet preko puta moga, na njemu smotuljak franaka, deo računa. Nagnuh se kroz prozor  ali sve što sam videla u polumraku jutra bila je prazna, kišna ulica.  Trenutak  samoće koja boli.  Moram  kući, spasonosna misao  i krenuh da pakujem svoje stvari.  Ne plačem,  začudo, nikad nisam plakala na rastancima,  ponavljam u sebi, proći će,  uzimam  pare sa kreveta i  odlučujem da nastavim dalje, sama,  u London.

Kupila sam autobusku kartu do Dovera,  dan provodim lutajući Parizom, ponovo odlazim do Notr Dama, ružnog tog dana u skelama, slušam kratko nekoliko devojaka kako pevaju, aleluja, uzimam sveće, nekako znam da je baba umrla, ostavila sam je umiruću, osećam da je otišla, palim sveće, mislim na mamu, šaljem joj telegram saučešća.  

 Na stanici sam, pokisla, kosa mi je sasvim mokra, neko mi pruža peškir, brišem naočare i ugledam lepu plavu Francuskinju u crvenom džemperu koja mi pokazuje da i  kosu istrljam peškirom .  Ne znam  francuski, tek toliko da ne ostanem gladna i izgubljena, ponavljam, mersi, mersi boku.

Liza Šom,  putuje u London, da nauči engleski jezik, treba joj za posao. Razumemo se na mešavini englesko-franscuskog, razumemo se još više kroz osmeh,  imam potrebu da joj se požalim, boli me, a znam da je nepristojno deliti tugu sa  strancem, a nekako mi se čini da nju već znam dugo, nekoliko centimetara na karti od Pariza do Kalea.

Nemirno je more, talasi su veliki,  primećujem  samo  gužvu čamaca, brodova,  na La Manšu,  po pljusku. Još uvek držim njen peškir oko vrata, svidja mi se kažem, tek nešto,  jer  bojim se da ipak ne zaplačem,  ona se smeška i reče, tvoj je.  Muka mi je, povraća mi se, što ne mogu da zaustavim, Liza Šom mi drži čelo,  plačem zato što sam slaba,  plačem zato što to nije dodir one ruke koju sam volela.

I plačem u crvenom peškiru sa izvezenim  "rouge pour la rouge" i govorim  Lizi Šom o svom predugom putovanju na koje nisam trebala ni poći, kako se  na putovanje  ide sam sa sobom i nekim usputnim susretom, govorim, ona sluša, sluša moj jezik koji ne razume, na koji sam nesvesno prešla ko zna kad.  Pogledam je, čini mi se kao da je sve razumela, klima glavom, osmehuje se saosećajno, mora da jeste, dok se izvinjavam, ekskize moa, šer Lisa.
Sunce nas dočekuje u Doveru, prati do Londona, lakše mi je, Liza mi priča o sebi, više na francuskom, sad ja kao razumem, klimam glavom, smejem se kad se i ona smeje. Zastajem pred menjačnicom na Earl's Courtu, moram da razmenim travalers čekove, Liza pita da li ću s njom u hotel koji je ona rezervisala. Kažem, idem kod prijatelja,  a ona vadi notes, ispisuje nešto, pruža mi papir na kome je njena adresa, 23 Rue Rochechouart, metro Barbes Rochechouart, tel.......,  i daje mi ključ od stana.  Ostani koliko hoćeš, sačekaj sunce  u Parizu.  Gledam upitno  u ključ... imam drugi, rezervni kod mojih, ne brini.

Liza me poljubi u obraz, nasmeši se, krenu prema taksiju. Dobacih za njom, Liza Šom, žtem, žtem boku, mersi, mersi, mon šeri.  Kroz buku Earl's Courta, čuh jedno, žtem osi...see you.

See you never, Lisa Chaume.






уторак, 07. октобар 2014.

LJUBOMORA


U situaciji u kojoj, po našoj proceni, postoji mogućnost da ostanemo bez voljene osobe, ali na taj način što će neko drugi da dovede do toga ona prestane da nas voli i da zavoli nju, se može javiti osećanje ljubomore.Ukoliko je ova ljubomora adekvatna, odn. ukoliko postoji realna opasnost, možemo da se zapitamo da li zaista želimo da sprečimo osobukoju volimo da zavoli nekog drugog. Ljubav nije nikakva obaveza. Neko je nama poseban i dragocen, kao i mi njemu, i zato smo zajedno. Naravno, ukoliko smo se zavoleli sa nekim, onda donosimo odluku da izgrađujemo svoju vezu. Tokom tog procesa shvatamo da ne osećamo sve vreme ljubav prema nekome - nekada smo ljuti na njega, nekada zabrinuti, nekada ne osećamo ništa posebno. Ipak ostajemo zajedno zato što osoba koju volimo ima za nas posebno značenje i dragocena nam je. Isto važi i za voljenu osobu.Međutim, tokom veze, mi se menjamo, kao što se i inače menjamo tokom celog života. Može se desiti da neka druga osoba postane posebna i dragocena, bilo nama, bilo osobi koju volimo. Ali, to znači da je postojala spremnost za tako nešto. Nije se neko tek tako pojavio i "oteo" nam voljenu osobu. Ako se tako nešto desi, dobro je da to prihvatimo. Nekoga volimo ili ne, kao što i neko voli nas ili ne. Ako nas voli, niko je ne može "preoteti". Ako nas ne voli, pojava neke treće osobe nije suštinski uzrok toga što ćemo biti ostavljeni.Često se može čuti i da se za ljubav treba boriti. Možemo, ali to neće dovesti do toga  da ponovo budemo voljeni. Ako nas neko ponovo zavoli to je zato što smo to baš mi, takvi kakvi jesmo.  Ne moramo se boriti za ljubav, jer ljubav ne znači da posedujemo nekoga, da ga imamo, i da nam ga neko može oteti, pa da ga nemamo. Nikada ga nismo ni imali, niti on nas. Imali smo za njega poseban značaj, i ako to više nije slučaj, to nije zato što je neko drugi učinio nešto, ili zato što izgleda na određeni način. Nekoga volimo zato što je to baš on, a ne neko drugi.


Ako procenjujemo da smo potpuno bespotrebno ljubomorni, onda se možemo zapitati o čemu se tu zapravo radi.

Doživljaj da smo posebni (koji imamo i kada nas neko voli) ima svoj razvojni put. U ranom detinjstvu postoji period "primarnog narcizma". Dete smatra da je centar sveta, da se sve oko njega vrti, da je važnije od svih ostalih. Zato može osećati ljubomoru u odnosu na drugu decu, braću i sestre, kada pažnja roditelja nije usmerena samo na njega. Postepeno uči da su i druge osobe podjednako važne i tako polako  prevazilazi ovu fazu.Međutim, to se ne dešava nužno, pogotovu ako odnos roditelja prema detetu nije bio adekvatan.Dakle, kada u odraslom dobu osetimo ljubomoru za koju sami procenimo da je neadekvatna, možemo uraditi sledeće:Možemo sebi najpre dozvoliti da osećamo ljubomoru. Onda možemo da se zapitamo kada smo se najranije u svom životu osećali tako. Ako nas put odvede u rano detinjstvo, možemo videti čega smo se, zapravo, plašili, i na koga smo, zapravo, ljuti. Jer, dečja ljubomora predstavlja strah od gubitka roditeljske ljubavi, a istovremeno i ljutnju i bes zbog odbacivanja.Tek kada sebi dozvilimo da osetimo sva ova osećanja, možemo doći u poziciju da dozvoljavamo pravo na posebnost i dragocenost ne samo sebi, već i svakom drugom.


Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut