Ljubav

".... Ljubeći šta li to ubijam, šta li budim? ..." M.Nastasijević

уторак, 04. децембар 2018.

ŽIVOT U ŠESNAEST STAVKI

Zivot sazet u 16 stavki:
1. Ako vam se posreći, ostaćete sami. Sasvim sami, kada nikoga ne bude blizu moraćete da se oslanjate na zemlju i na sebe.
2. Ako vam se posreći i bude pravo vreme, život će udariti po vama, kako bi vas razbio kao orah i dobio jezgro.
3. Ako vam se posreći i bude pravo vreme, biće vam bolno. Toliko bolno da će vas ta bol primorati skoro da umrete, a potom će vam pomoći da se iznutra preporodite.
4. Ako vam se posreći vi ćete plakati. I te suze biće nemoguće zadržati. I preko njih će doći oslobađanje, a potom i pravi život.
5. Ako vam se posreći bićete ranjivi. I nikako nećete moći to sakriti. I tada ćete shvatiti ko je uz vas, a ko nije.
6. Ako vam se posreći nećete znati odgovore na pitanja. I tada ćete morati da ih pronađete samostalno.
7. Ako vam se posreći razočaraćete se u ljude, ideje, učitelje i dobre magove. I preživevši to, moći ćete da sagledate realni svet.
8. Ako vam se posreći i bude pravo vreme, nećete imati koga da pitate za savet. Baš nikoga. I moraćete da pronađete unutrašnji kompas.
9. Ako vam se posreći i bude pravo vreme, biće vam neizdrživo, toliko da ćete morati da uradite nešto sa tim, ili da se prosto opustite i dozvolite svetu da uradi nešto sa vama.
10. Ako vam se posreći izgubićete, bićete prevareni, izdati i skoro slomljeni. I to "skoro" urezaće na licu bore mudrosti. I iskustvo će ostati sa vama do kraja života.
11. Ako vam se posreći ostaćete bez novca. I moraćete da stupite u realne odnose sa ljudima, sa kojima ste ranije mogli da budete samo ako platite.
12. Ako vam se posreći steći ćete puno novca, osetićete dubinu očaja, kada se razbije iluzija da je sreća u njemu.
13. Ako vam se posreći daleko od toga da će vas svi voleti. I biće potrebno da izgradite unutrašnji sistem vrednosti. A želja da se svima svidite napustiće vas.
14. Ako vam se posreći neko blizak će se okrenuti od vas. I vi ćete spoznati cenu trenutka sreće.
15. Ako vam se posreći suočićete se sa voljenima, licem u lice. I biće dve istine. Njihova i vaša. I osetićete odjek prostora između različitih vasiona, koje se jedva dodiruju.
16. Ako vam se posreći moći ćete da izdržite sve ovo. I naći ćete način da transformišete sebe. Doživećete tu unutrašnju alhemiju, koja od bola stvara lepotu. Od besa smirenje. Od straha ostvarenje. A od radosti inspiraciju. Krivicu i stid čisti iz duše kao što čistač mete staro smeće. A ožiljke preobražava u izlaze.
Ako vam se posreći i dodje pravo vreme.
Autorka: Aglaja Datesidze, psihoterapeut iz St.Petersburga




Alexey.Titarenko-(Woman on the Corner), St. Petersburg, Russia, 1995..

четвртак, 22. новембар 2018.

MAMIN KAPUT

O, kako ja umem da padnem kad život krene po Marfijevim zakonima, čini mi se da eho tog mog survavanja čuje svemir, pomislim, sad će se otvoriti neka od onih crnih rupa i progutaće me...ali taj eho nekako dopre do ljudi koje volim i koji mene vole i dogodi se čudo. I gledam sebe, stojim pod ovim hladnim nebom, oblačim mamin crni kaput kog se ne odričem, stavljam crnu kapu i izlazim. Jednom sam u tom kaputu otišla u Novi Sad, prijateljica je mislila da nemam šta obući, kupila mi sledeće nedelje svetlu jaknu kojoj se nisam obradovala i koju nisam nosila...jer sve jakne i svi kaputi ne mogu zameniti ovaj koji nosim....jer i kad padam, setim se maminih pitanja koja bi mi uvek postavljala u takvim momentima, odgovaram u sebi, dobro, proći će sve, moći ću ja to, život je da se živi uprkos padovima. I zato, stojim. I živim.



среда, 13. септембар 2017.

DESET GODINA


Deset godina je prošlo od onog dana kada sam poslednji put videla tvoje zauvek usnulo lice, mama. 
Tvoja bezuslovna ljubav, koju ništa i niko ne može nadoknaditi, još uvek me greje, daje mi snagu da se izborim sa svim iskušenjima kroz koja prolazim. I znam da ti to znaš, da me gledaš odnekud, jer ljubav moja i tvoja nikad ne umiru. Ljubavi nikad ne umiru. 

Zauvek u mom srcu i nedostajanju i ti i tata. Volim vas puno i zahvaljujem Bogu što sam vas imala.




"Majko, majko
ako ideš u zelenu baštu, 
povedi i mene,
ako bereš cveće,
naberi i za mene,
ako si napravila vence od cveća,
napravi i za mene,
ako si pošla do reke Dunava,
povedi i mene,
ako si položila vence na vodu,
položi i za mene,
tvoje vence je odneo vetar,
moji su se potopili..."



уторак, 25. јул 2017.

Špargla, šparoga, ali i Asparagus officinalis, beluš, kalenac, mekostruk...)


Tog leta, u julu, naselili su mi se neki leptirići u špajzu. Verovatno ih je privukla moja kolekcija kesica sa raznoraznim žitaricama i klicama koje sam povremeno koristila u ishrani. Ja sam čekala da im dosadi kod mene, pa da sami odlete, ali mama i tata nisu mogli da podnesu sve veći oblak, koji bi se razletao po kući svaki put kad bi se otvorila vrata špajza. Odlučili su da se sami izbore sa tom gamadi iskoristivši moje odsustvo.
Vrativši se kući, zatekla sam savršeno sređen špajz. I poluprazan. Više nije bilo praznih flaša, moje kolekcije limenih kutija za čaj, meni tako dragocene, praznih bočica neobičnih oblika koje sam gomilala godinama, keramičkih figurica. Bila sam, blago rečeno, u šoku, ali dobro, možda mi to nikad neće ni trebati, tešila sam se. Povrativši se iz stanja šoka, bacila sam se na pregledanje preostalih teglica uredno složenih po veličini, da proverim da li je tu još uvek moja tegla sa šparogama koje sam donela iz Dalmacije, poslednji put kad sam bila tamo, jednog davnog jula pred rat. Nestala je!!! Pregledala sam, sad već očajna, ostatak špajza, ali moje tegle nije bilo. Mama, da me uteši, reče da su se sasušile, a možda je i u njima bilo leptirića, da kupim na pijaci sveže špargle, ali da ih i upotrebim, a ne kao ove da stoje godinama.
- Ali, mama, kako ne razumeš, toliko dugo sam ih čuvala, znaš kad smo bile tamo, ja sam ih nabrala!
Onda sam pogledala mamu, bilo je i njoj žao, zaboravila je, zaneli se sređivanjem. A i meni je bilo krivo što sam tako reagovala, znam da se mama setila tog poslednjeg puta u Knin, baba je bila bolesna, umrla je tog leta. Posle posete babi u bolnici, mama i ja smo svratile samo na par sati do sela. Obilazila sam kuće koje su mi bile tada tako male, jer godinama pre toga nisam bila u rodnom kraju. Malo koga sam prepoznala, ali su mene prepoznali svi jer su čuli da dolazim. Pozdravljala sam se sa meni nepoznatim rođacima, svraćali su me u kuće, nudili pršut i sok na razblaživanje, sir i slatko žuto vino i smokve. Sećam se da sam skinula patike, jer su mi noge bile otekle od dugog putovanja, da sam se bosa penjala uz gornju kalu, sećam se vrućeg kamenja po kome sam hodala, skroz gore do iznad kuća. Pratio me je moj brat od ujaka koji mi je skupljao kamenčiće sa nekim fosilnim ostacima, dok nisam ugledala šparoge. Ne znam zašto mi je palo na pamet da ih naberem i ponesem kući, mislim da sam se setila jednog recepta, verovatno zbog toga. Oprala sam ih i složila u teglu. Vratile smo se u Knin, tu sam ostavila mamu, a ja se isto veče vratila kući sa teglicom šparoga. Sutradan sam otputovala u Amsterdam, a tegla je ostala da sačeka moj povratak. To se malo odužilo, jer me je čekao i Pariz i London. Kad sam konačno stigla kući tegla je još čekala. Preživela je svako sređivanje špajza. Onda je došao rat i s njim moja sumnja da će još mnogo godina proći pre nego što naberem nove šparoge na onom istom mestu na kojem sam brala ove. A tegla je uredno premeštana i vraćana na staro mesto. Svaki put kad sam ulazila u špajz podsećala me je na taj poslednji dan mog boravka u Dalmaciji, na stanicu u Kninu, na prepune autobuse koji su vozili prema selima, na gužvu u autobusu u kome su se moji seljaci, vraćajući se sa pijace, dovikivali, psovali i smejali, praznih korpi i kanti, a meni je bilo muka i povraćala sam. Setila bih se i babe, koja je, kad sam bila mala, na raspustu, uveče tek skuvano mleko stavljala u hladnu vodu, jer sam volela hladno mleko i beli hleb sa medom za večeru. I velike kamene tople ploče koja je razdvajala gornju i donju kalu, gornju i donju babu, kako sam ih zvala, na kojoj su se okupljali i pričali do kasno u noć. I mnogo dečjih uspomena, koje nisu i nikad neće nestati.
Znam da više nikad neću brati šparoge na onom mestu koje još pamtim. Ali mislim da ću probati onaj recept zbog koga sam ih brala tog jula. Ako se dobro sećam, bio je to jednostavan recept. Šparoge se skuvaju u slanoj vodi, pa se bace na margarin, pospu mrvicama od belog hleba, tu treba negde da se doda i so i limun, čini mi se. Na kraju se zapeku u rerni. Mislim da treba tako nekako. Probaću, svakako. 

(Prateći tekst uz moj umetnički rad u okviru projekta FLUX 03, koji je organizovao REX - Kulturni centar B92, 2003.g.)

недеља, 12. март 2017.

ZA ELIZU, LUTKU NA KONCU


Fotografije snimljene na Festivalu uličnih svirača u Novom Sadu, 2009.god. Autorska prava zaštićena. 
Video je napravljen u maniru starih filmova.

Photos taken on the Street Musicians Festival in Novi Sad, 2009.. Copyright by Rada Djuric.
The video was made in the manner of old movies.

Music: Fur Elise, Beethoven




четвртак, 08. децембар 2016.

уторак, 15. новембар 2016.

MAGLOVIT DAN



Maglovito popodne u  Dubrovačkoj ulici u Zemunu,   u kome Raša i ja maštamo po ko zna koji put o prošlosti.  Trebalo je da se venčamo u Londonu, kaže on. Trebalo je. I  trebalo je da ostanemo tamo. Trebalo je. Ceo život se znamo, osim onih mojih prvih devetnaest  godina....i mojih osamnaest, dodajem ja. Je l bolje dišeš sada, zabrinut je....dišem mnogo bolje. Slušamo ruske pesme, proslava revolucije, on voli,  pušimo goloaz, on crni, ja plavi,  ćutimo...rekla si da si dobro, nisi mi rekla da si operisala oko.  I ti si meni rekao da si dobro, a vidi tvoje noge. Noge su mu jako otečene od vode, bos je i suzdržavam se da ne zaplačem. To je od kolica, inače sam dobro.....mogli smo da imamo decu da brinu o nama....roditelji ne treba da budu teret deci... slaže se i on.  Gledam u staru pisaću mašinu kraj prozora, na kojoj smo pisali drame i maštali o bar off Brodveju....ubi me ova  magla i kratki dani,  kaže on....i mene. Pevušimo Kaćušu uz neku Nataliju sa youtuba. Kupila bih volvo kabriolet, maštam....ja bih voleo da ti kupim, da me odvezeš do Novog Sada, da nastavimo do Londona...London se mnogo promenio od tada....kao ti i ja....ipak bih voleo još jednom da vidim London... i ja...