Ljubav

".... Ljubeći šta li to ubijam, šta li budim? ..." M.Nastasijević

среда, 13. септембар 2017.

DESET GODINA


Deset godina je prošlo od onog dana kada sam poslednji put videla tvoje zauvek usnulo lice, mama. 
Tvoja bezuslovna ljubav, koju ništa i niko ne može nadoknaditi, još uvek me greje, daje mi snagu da se izborim sa svim iskušenjima kroz koja prolazim. I znam da ti to znaš, da me gledaš odnekud, jer ljubav moja i tvoja nikad ne umiru. Ljubavi nikad ne umiru. 

Zauvek u mom srcu i nedostajanju i ti i tata. Volim vas puno i zahvaljujem Bogu što sam vas imala.




"Majko, majko
ako ideš u zelenu baštu, 
povedi i mene,
ako bereš cveće,
naberi i za mene,
ako si napravila vence od cveća,
napravi i za mene,
ako si pošla do reke Dunava,
povedi i mene,
ako si položila vence na vodu,
položi i za mene,
tvoje vence je odneo vetar,
moji su se potopili..."



уторак, 25. јул 2017.

Špargla, šparoga, ali i Asparagus officinalis, beluš, kalenac, mekostruk...)


Tog leta, u julu, naselili su mi se neki leptirići u špajzu. Verovatno ih je privukla moja kolekcija kesica sa raznoraznim žitaricama i klicama koje sam povremeno koristila u ishrani. Ja sam čekala da im dosadi kod mene, pa da sami odlete, ali mama i tata nisu mogli da podnesu sve veći oblak, koji bi se razletao po kući svaki put kad bi se otvorila vrata špajza. Odlučili su da se sami izbore sa tom gamadi iskoristivši moje odsustvo.
Vrativši se kući, zatekla sam savršeno sređen špajz. I poluprazan. Više nije bilo praznih flaša, moje kolekcije limenih kutija za čaj, meni tako dragocene, praznih bočica neobičnih oblika koje sam gomilala godinama, keramičkih figurica. Bila sam, blago rečeno, u šoku, ali dobro, možda mi to nikad neće ni trebati, tešila sam se. Povrativši se iz stanja šoka, bacila sam se na pregledanje preostalih teglica uredno složenih po veličini, da proverim da li je tu još uvek moja tegla sa šparogama koje sam donela iz Dalmacije, poslednji put kad sam bila tamo, jednog davnog jula pred rat. Nestala je!!! Pregledala sam, sad već očajna, ostatak špajza, ali moje tegle nije bilo. Mama, da me uteši, reče da su se sasušile, a možda je i u njima bilo leptirića, da kupim na pijaci sveže špargle, ali da ih i upotrebim, a ne kao ove da stoje godinama.
- Ali, mama, kako ne razumeš, toliko dugo sam ih čuvala, znaš kad smo bile tamo, ja sam ih nabrala!
Onda sam pogledala mamu, bilo je i njoj žao, zaboravila je, zaneli se sređivanjem. A i meni je bilo krivo što sam tako reagovala, znam da se mama setila tog poslednjeg puta u Knin, baba je bila bolesna, umrla je tog leta. Posle posete babi u bolnici, mama i ja smo svratile samo na par sati do sela. Obilazila sam kuće koje su mi bile tada tako male, jer godinama pre toga nisam bila u rodnom kraju. Malo koga sam prepoznala, ali su mene prepoznali svi jer su čuli da dolazim. Pozdravljala sam se sa meni nepoznatim rođacima, svraćali su me u kuće, nudili pršut i sok na razblaživanje, sir i slatko žuto vino i smokve. Sećam se da sam skinula patike, jer su mi noge bile otekle od dugog putovanja, da sam se bosa penjala uz gornju kalu, sećam se vrućeg kamenja po kome sam hodala, skroz gore do iznad kuća. Pratio me je moj brat od ujaka koji mi je skupljao kamenčiće sa nekim fosilnim ostacima, dok nisam ugledala šparoge. Ne znam zašto mi je palo na pamet da ih naberem i ponesem kući, mislim da sam se setila jednog recepta, verovatno zbog toga. Oprala sam ih i složila u teglu. Vratile smo se u Knin, tu sam ostavila mamu, a ja se isto veče vratila kući sa teglicom šparoga. Sutradan sam otputovala u Amsterdam, a tegla je ostala da sačeka moj povratak. To se malo odužilo, jer me je čekao i Pariz i London. Kad sam konačno stigla kući tegla je još čekala. Preživela je svako sređivanje špajza. Onda je došao rat i s njim moja sumnja da će još mnogo godina proći pre nego što naberem nove šparoge na onom istom mestu na kojem sam brala ove. A tegla je uredno premeštana i vraćana na staro mesto. Svaki put kad sam ulazila u špajz podsećala me je na taj poslednji dan mog boravka u Dalmaciji, na stanicu u Kninu, na prepune autobuse koji su vozili prema selima, na gužvu u autobusu u kome su se moji seljaci, vraćajući se sa pijace, dovikivali, psovali i smejali, praznih korpi i kanti, a meni je bilo muka i povraćala sam. Setila bih se i babe, koja je, kad sam bila mala, na raspustu, uveče tek skuvano mleko stavljala u hladnu vodu, jer sam volela hladno mleko i beli hleb sa medom za večeru. I velike kamene tople ploče koja je razdvajala gornju i donju kalu, gornju i donju babu, kako sam ih zvala, na kojoj su se okupljali i pričali do kasno u noć. I mnogo dečjih uspomena, koje nisu i nikad neće nestati.
Znam da više nikad neću brati šparoge na onom mestu koje još pamtim. Ali mislim da ću probati onaj recept zbog koga sam ih brala tog jula. Ako se dobro sećam, bio je to jednostavan recept. Šparoge se skuvaju u slanoj vodi, pa se bace na margarin, pospu mrvicama od belog hleba, tu treba negde da se doda i so i limun, čini mi se. Na kraju se zapeku u rerni. Mislim da treba tako nekako. Probaću, svakako. 

(Prateći tekst uz moj umetnički rad u okviru projekta FLUX 03, koji je organizovao REX - Kulturni centar B92, 2003.g.)

недеља, 12. март 2017.

ZA ELIZU, LUTKU NA KONCU


Fotografije snimljene na Festivalu uličnih svirača u Novom Sadu, 2009.god. Autorska prava zaštićena. 
Video je napravljen u maniru starih filmova.

Photos taken on the Street Musicians Festival in Novi Sad, 2009.. Copyright by Rada Djuric.
The video was made in the manner of old movies.

Music: Fur Elise, Beethoven




четвртак, 08. децембар 2016.

уторак, 15. новембар 2016.

MAGLOVIT DAN



Maglovito popodne u  Dubrovačkoj ulici u Zemunu,   u kome Raša i ja maštamo po ko zna koji put o prošlosti.  Trebalo je da se venčamo u Londonu, kaže on. Trebalo je. I  trebalo je da ostanemo tamo. Trebalo je. Ceo život se znamo, osim onih mojih prvih devetnaest  godina....i mojih osamnaest, dodajem ja. Je l bolje dišeš sada, zabrinut je....dišem mnogo bolje. Slušamo ruske pesme, proslava revolucije, on voli,  pušimo goloaz, on crni, ja plavi,  ćutimo...rekla si da si dobro, nisi mi rekla da si operisala oko.  I ti si meni rekao da si dobro, a vidi tvoje noge. Noge su mu jako otečene od vode, bos je i suzdržavam se da ne zaplačem. To je od kolica, inače sam dobro.....mogli smo da imamo decu da brinu o nama....roditelji ne treba da budu teret deci... slaže se i on.  Gledam u staru pisaću mašinu kraj prozora, na kojoj smo pisali drame i maštali o bar off Brodveju....ubi me ova  magla i kratki dani,  kaže on....i mene. Pevušimo Kaćušu uz neku Nataliju sa youtuba. Kupila bih volvo kabriolet, maštam....ja bih voleo da ti kupim, da me odvezeš do Novog Sada, da nastavimo do Londona...London se mnogo promenio od tada....kao ti i ja....ipak bih voleo još jednom da vidim London... i ja...


среда, 14. септембар 2016.

ZLATNI LJUDI


A osjećate li se vi katkada, dok ste u blizini nekih ljudi ugodno, pametno, duhovito, plemenito, puni vrlina? Izazivaju li, mozda, neki drugi ljudi u vama čudne osjećaje nelagode, htjeli biste se udaljiti, pobjeći od njih, ili se samo svađati s njima jer vas ljute, a vi i ne znate zašto?
Da, to je istina.
Ima ljudi koji izazivaju i potiču ono najbolje u nama i drugim ljudima, samo…ti se ljudi ne mogu otkriti na prvi pogled. Oni ne vole nositi zlato ni srebro (a po njihovu bismo ih sjaju možda prepoznali), jednostavno, ni po cemu se ne ističu od ostalih ljudi.. a ipak, čine nam život ljepšim, svjetlijim, ispunjenijim, svrhovitijim, plemenitijim. Katkad ih možemo prepoznati po smijehu onih oko njih, ljudi ili djece, po vedrim licima kojima su okruženi, po sretnim pričama ili pjesmama, ili po glazbi kojoj uče djecu. U njihovoj blizini nema mržnje, ljutnje ili ružnih riječi. Okruženi su dobrotom, a takvih ljudi ima u svakom gradu. Oni nas uče kako živjeti, kako se radovati, kako voljeti.
Zovu ih Zlatni ljudi. Svatko sretne nekog zlatnog čovjeka, a toga čak i ne mora biti svjestan. No, trag toga susreta ostaje. Prepoznat ćete ga u očima koje sjaje i u osmijehu koji ostaje na licu, u lijepu, smirenu i ispunjenu osjećaju sreće u grudima.
Potrazite Zlatne ljude… tu su… oko nas…

"Patuljci žive u kuglama" (J. Klepac)

Cafe in the Globe bookstore. Prague, 1994. Photo by Gueorgui Pinkhassov

уторак, 05. јануар 2016.

Zaboravite na novogodišnje odluke! Psiholozi daju dobar način da započnete godinu...



Psiholozi kažu da novogodišnje odluke praktično nemaju smisla, samo 8% onih koji donose odluke jesu uspešni (mada, za one koji zapisuju svoje odluke kažu da su 10 puta  uspešniji da ih ostvare). Ipak, ovakva statistika ne sprečava nas da prebiramo po životu i tražimo nešto od budućnosti, ali na malo drugačiji način.

Nova godina je, i praktično je nemogiće ne gledati unazad i misliti o tome šta je moglo, i šta bi moglo u budućnosti da bude drugačije.  Želim da smršam, da se hranim zdravo, da manje trošim i više zarađujem, da prestanem da pušim, da nađem (novi) posao, da konačno upoznam onu pravu/onog pravog . U osnovi, završavamo sa spiskom svih načina na koji se osećamo neodgovarajuće, i sa stvarima koje nismo uspeli da uradimo.
Nije ni čudo što odluke “ne rade”. Koliko često se osećate nemotivisano i nespremno da napravite promene nakon što ste čuli listu stvari koje ne volite kod sebe i u svom životu? Nismo spremni za pozitivne promene ako se osećamo loše u vezi sa samima sobom. Postoji i istraživanje na tu temu – sramota samo povećava stres i ne donosi ništa dobro. Da ne pričamo kada odluke donosimo kada smo u suštini emotivno iscrpljeni, umorni od posla i generalno, od svega.

Kako piše sajt "Psychology Today" Novu godinu treba da započnemo upravo suprotno. Tako ove godine napravite drugačiju listu, ne odluka, već vremena kada ste se osećali sjajno. Možete ovu listu da odštampate, i svaki put kada osećate manjak samopouzdanja ili vere u sebe pročitajte naglas ovu “pohvalu samom sebi”:
kaligrafski natpis - Silvana Ručnov
OVE GODINE BIO/BILA SAM SJAJAN/A:
Bio sam hrabar kada sam:

Bio sam jak kada sam:

Bio sam uplašen, ali sam strah prevazišao kada:

Osetio sam se moćno kada:

Uspeo sam kada sam mislio da ne mogu, a to je bilo kada:

Najbolji kompliment koji sam dobio ove godine:
(Listu možete nastaviti sami)


Sada kada ste uradili svoju listu i osetili se puni pozitivne energije, vreme je da se okrenete ka budućnosti. To ćete uraditi tako što ćete napraviti drugu listu – listu strahova.

Pre nego što pomislite na svoje ciljeve, trebalo bi da se suočite sa svojim strahovima i da razumete kako vas oni ometaju. Veliki uspeh napravićete kada prvo sebi priznate čega se plašite, a onda da shvatite da li je strah racionalan, i kako ćete ga prevazići.

Dalje, svaka nada za uspeh traži otvorenost ka promeni. Deluje prosto ali ovo je korak koji većina ljudi preskoči ili izbegava da misli na to, a sve zato što je promena zastrašujuća. Ono što znamo, iako je nešto loše, lakše je čak i poželjno za mnoge nego neizvesnost koja dolazi sa promenama.

Pa, čega se plašite? Koristite ovu listu, a možete je i dopuniti:

Plašim se:

To me plaši zato što:

Najgora stvar koja može da se desi je:

Šansa da se ovo stvarno desi je (na taj način otkrićete da li je strah utemeljen ili ne):

Mogu da uradim sledeće kako bih sebe (ili druge) zaštitio:
Mogu da prevaziđem ovaj strah tako što:

*Izvor: BIZLife