Ljubav

".... Ljubeći šta li to ubijam, šta li budim? ..." M.Nastasijević

уторак, 15. новембар 2016.

MAGLOVIT DAN



Maglovito popodne u  Dubrovačkoj ulici u Zemunu,   u kome Raša i ja maštamo po ko zna koji put o prošlosti.  Trebalo je da se venčamo u Londonu, kaže on. Trebalo je. I  trebalo je da ostanemo tamo. Trebalo je. Ceo život se znamo, osim onih mojih prvih devetnaest  godina....i mojih osamnaest, dodajem ja. Je l bolje dišeš sada, zabrinut je....dišem mnogo bolje. Slušamo ruske pesme, proslava revolucije, on voli,  pušimo goloaz, on crni, ja plavi,  ćutimo...rekla si da si dobro, nisi mi rekla da si operisala oko.  I ti si meni rekao da si dobro, a vidi tvoje noge. Noge su mu jako otečene od vode, bos je i suzdržavam se da ne zaplačem. To je od kolica, inače sam dobro.....mogli smo da imamo decu da brinu o nama....roditelji ne treba da budu teret deci... slaže se i on.  Gledam u staru pisaću mašinu kraj prozora, na kojoj smo pisali drame i maštali o bar off Brodveju....ubi me ova  magla i kratki dani,  kaže on....i mene. Pevušimo Kaćušu uz neku Nataliju sa youtuba. Kupila bih volvo kabriolet, maštam....ja bih voleo da ti kupim, da me odvezeš do Novog Sada, da nastavimo do Londona...London se mnogo promenio od tada....kao ti i ja....ipak bih voleo još jednom da vidim London... i ja...


среда, 14. септембар 2016.

ZLATNI LJUDI


A osjećate li se vi katkada, dok ste u blizini nekih ljudi ugodno, pametno, duhovito, plemenito, puni vrlina? Izazivaju li, mozda, neki drugi ljudi u vama čudne osjećaje nelagode, htjeli biste se udaljiti, pobjeći od njih, ili se samo svađati s njima jer vas ljute, a vi i ne znate zašto?
Da, to je istina.
Ima ljudi koji izazivaju i potiču ono najbolje u nama i drugim ljudima, samo…ti se ljudi ne mogu otkriti na prvi pogled. Oni ne vole nositi zlato ni srebro (a po njihovu bismo ih sjaju možda prepoznali), jednostavno, ni po cemu se ne ističu od ostalih ljudi.. a ipak, čine nam život ljepšim, svjetlijim, ispunjenijim, svrhovitijim, plemenitijim. Katkad ih možemo prepoznati po smijehu onih oko njih, ljudi ili djece, po vedrim licima kojima su okruženi, po sretnim pričama ili pjesmama, ili po glazbi kojoj uče djecu. U njihovoj blizini nema mržnje, ljutnje ili ružnih riječi. Okruženi su dobrotom, a takvih ljudi ima u svakom gradu. Oni nas uče kako živjeti, kako se radovati, kako voljeti.
Zovu ih Zlatni ljudi. Svatko sretne nekog zlatnog čovjeka, a toga čak i ne mora biti svjestan. No, trag toga susreta ostaje. Prepoznat ćete ga u očima koje sjaje i u osmijehu koji ostaje na licu, u lijepu, smirenu i ispunjenu osjećaju sreće u grudima.
Potrazite Zlatne ljude… tu su… oko nas…

"Patuljci žive u kuglama" (J. Klepac)

Cafe in the Globe bookstore. Prague, 1994. Photo by Gueorgui Pinkhassov

уторак, 05. јануар 2016.

Zaboravite na novogodišnje odluke! Psiholozi daju dobar način da započnete godinu...



Psiholozi kažu da novogodišnje odluke praktično nemaju smisla, samo 8% onih koji donose odluke jesu uspešni (mada, za one koji zapisuju svoje odluke kažu da su 10 puta  uspešniji da ih ostvare). Ipak, ovakva statistika ne sprečava nas da prebiramo po životu i tražimo nešto od budućnosti, ali na malo drugačiji način.

Nova godina je, i praktično je nemogiće ne gledati unazad i misliti o tome šta je moglo, i šta bi moglo u budućnosti da bude drugačije.  Želim da smršam, da se hranim zdravo, da manje trošim i više zarađujem, da prestanem da pušim, da nađem (novi) posao, da konačno upoznam onu pravu/onog pravog . U osnovi, završavamo sa spiskom svih načina na koji se osećamo neodgovarajuće, i sa stvarima koje nismo uspeli da uradimo.
Nije ni čudo što odluke “ne rade”. Koliko često se osećate nemotivisano i nespremno da napravite promene nakon što ste čuli listu stvari koje ne volite kod sebe i u svom životu? Nismo spremni za pozitivne promene ako se osećamo loše u vezi sa samima sobom. Postoji i istraživanje na tu temu – sramota samo povećava stres i ne donosi ništa dobro. Da ne pričamo kada odluke donosimo kada smo u suštini emotivno iscrpljeni, umorni od posla i generalno, od svega.

Kako piše sajt "Psychology Today" Novu godinu treba da započnemo upravo suprotno. Tako ove godine napravite drugačiju listu, ne odluka, već vremena kada ste se osećali sjajno. Možete ovu listu da odštampate, i svaki put kada osećate manjak samopouzdanja ili vere u sebe pročitajte naglas ovu “pohvalu samom sebi”:
kaligrafski natpis - Silvana Ručnov
OVE GODINE BIO/BILA SAM SJAJAN/A:
Bio sam hrabar kada sam:

Bio sam jak kada sam:

Bio sam uplašen, ali sam strah prevazišao kada:

Osetio sam se moćno kada:

Uspeo sam kada sam mislio da ne mogu, a to je bilo kada:

Najbolji kompliment koji sam dobio ove godine:
(Listu možete nastaviti sami)


Sada kada ste uradili svoju listu i osetili se puni pozitivne energije, vreme je da se okrenete ka budućnosti. To ćete uraditi tako što ćete napraviti drugu listu – listu strahova.

Pre nego što pomislite na svoje ciljeve, trebalo bi da se suočite sa svojim strahovima i da razumete kako vas oni ometaju. Veliki uspeh napravićete kada prvo sebi priznate čega se plašite, a onda da shvatite da li je strah racionalan, i kako ćete ga prevazići.

Dalje, svaka nada za uspeh traži otvorenost ka promeni. Deluje prosto ali ovo je korak koji većina ljudi preskoči ili izbegava da misli na to, a sve zato što je promena zastrašujuća. Ono što znamo, iako je nešto loše, lakše je čak i poželjno za mnoge nego neizvesnost koja dolazi sa promenama.

Pa, čega se plašite? Koristite ovu listu, a možete je i dopuniti:

Plašim se:

To me plaši zato što:

Najgora stvar koja može da se desi je:

Šansa da se ovo stvarno desi je (na taj način otkrićete da li je strah utemeljen ili ne):

Mogu da uradim sledeće kako bih sebe (ili druge) zaštitio:
Mogu da prevaziđem ovaj strah tako što:

*Izvor: BIZLife

среда, 11. новембар 2015.

RADA KOD RADE


 U emisiji kod Rade Djurić "A sada Rada" 08.11.2015.g.




video


 Tri minuta iz života .... video klip.






уторак, 16. јун 2015.

"Normalnije je osećati se strašno nego ne osećati ništa."



"Odlazim u park, posećujem prijatelje, bavim se jogom, kabalom, svim i svačim što ne traži 
da ikoga dodirujem. Ako se posle nedelju dana ne osetim sjajno, isprobam nešto novo. Sva 
samoubistva nekoga ubijaju, svesna sam toga, tako da za mene nema izlaza. Na kraju mi je 
lekar prepisao nešto..."
"Antidepresive?"
"Ne dozvoljavaju mi da onako strašno padnem. Želim da se osećam normalno."
"Normalnije je osećati se strašno nego ne osećati ništa."

(Hanif Kurejši)


недеља, 10. мај 2015.

PREPOZNAVANJE

Kako i na osnovu čega donesemo odluku da sa nekim počnemo da izgrađujemo emocionalnu vezu? Kako se prepoznamo?


Na početku ne može odmah biti ljubavi, ona se vremenom izgrađuje. Možemo se zaljubiti u nekog, ali je to onda na osnovu idealizacije te osobe. Idealizujemo je upravo onako kako nam je potrebno da bismo mogli voleti. Ovo može preći u ljubav, ali ne obavezno. Čak ovaj prelazak može biti otežan upravo zbog toga što smo na početku stvorili nerealnu sliku osobe u koju smo se zaljubili. Kada počinje da se pokazuje realna slika, mi se razočaravamo.
Međutim, nije mi namera da ovom prilikom stavljam akcenat ni na ljubav, ni na zaljubljivanje. Želim da napišem nešto o tome kako dođe do toga da "jednostavno znamo da je on(a) ona(j) pravi za nas", a da nije u pitanju zaljubljivanje. Vidimo realnu sliku te osobe, nepotpunu doduše, pošto se ne poznajemo dovoljno, ta slika ne odgovara nekom našem idealu, a ipak se osećamo privučeni tom osobom.

Kako i zašto dolazi do ovoga će nam možda biti jasnije ako na emocionalnu vezu gledamo kao na priliku za lični rast i razvoj.
Svako od nas ima neki svoj "nedovršeni posao". To su stvari iz naše prošlosti koje mi nekako održavamo i u sadašnjosti. To su emocionalno nedovršene situacije iz našeg detinjstva na osnovu kojih smo stvorili svoju nesvesnu definiciju ljubavi. Roditelji, ili osobe koje se staraju o nama dok smo deca, su prve figure sa kojima imamo emocionalnu bliskost. Oni su takođe imali istu priču sa svojim roditeljima (da se ovo ne shvati kao svaljivanje krivice na roditelje). Mi takođe u odgajivanju naše dece pravimo neku priču o ljubavi koja kasnije određuje kako će se oni emocionalno vezivati. Dakle, potrebno je gledati širi kontekst svega ovoga. Imamo želju za bezuslovnom ljubavi, da nas neko voli i prihvata takve kakvi upravo jesmo. Ovakvu ljubav dobijamo samo u prvim mesecima života. Kasnije počinju da se postavlju određeni uslovi. To je neminovno. Problemi nastaju onda kada neki od tih uslova tako deluju na nas da pomislimo da mi nismo vredni llubavi takvi kakvi jesmo. Kao deca na osnovu toga izvodimo pogrešne zaključke o ljubavi i pravimo svoju nesvesnu definiciju ljubavi. Neke situacije u kojima dobijamo ljubav počinjemo da izjednačavamo sa ljubavlju. Ako su naši roditelji bili emocionalno distancirani prilikom uslovljavanja, mi ćemo početi da izjednačavamo ljubav sa zanemarivanjem, npr. Ako su često bili ljuti na nas, a nisu nam stavili do znanja, ili mi nismo uspeli to da shvatimo, da su ljuti zbog nekih naših postupaka, ali da nas i dalje vole, mi ćemo iskustvo ljubavi povezivati sa ljutnjom. Ako su često bili fizički odsutni, mi ćemo ljubav povezivati sa napuštanjem. Istovremeno ćemo verovatno i doneti zaključak da nismo dovoljno vredni kao osobe da bismo bili voljeni.

Šta se onda kasnije dešava kad se otvorimo ka iskustvu partnerske ljubavi?
Mi prepoznamo u nekom drugom upravo ono što odgovara našoj nesvesnoj definiciji ljubavi. Ako je naša nesvesna definicija ljubavi povezana sa zanemarivanjem ili sa distanciranošću, bićemo privučeni upravo  osobom koja se teško emocionalno otvara prema nekom drugom. Ne idealizujemo je, dosta realno vidimo kakva je, a ipak nas "nešto vuče". Ovo nam je potrebno da bismo mogli da redefinišemo značenje ljubavi.Šta se dešava sa drugom osobom? Ona takođe ima svoju nesvesnu definiciju ljubavi. Ako je povezala ljubav sa povređivanjem, možda je tako donela nesvesnu odluku da se emocionalno distancira da bi izbegla povređivanje. Ona će takođe biti privučena nama jer ćemo mi biti spremni da učinimo mnogo toga za nju (to smo verovatno radili kao deca kada su nas roditelji zanemarivali na neki način). Na taj način stiče dovoljno poverenja da emocionalni kontakt bude moguć.

Ono što se dalje dešava tokom veze je da svako od nas dobija mogućnost da ispravi svoju definiciju ljubavi.
Ovo je mogućnost.
Dešava se da se veza ne razvija, niti mi kroz nju. Onda to postaje situacija u kojoj gubimo životnu radost i stagniramo.

Ako se veza razvija i mi kroz nju, onda naučimo da je najvažnije iskustvo ljubavi koje imamo najpre ljubav prema sebi. To naučimo tako što shvatimo (slučaj koji sam navela) da nećemo biti napušteni iako ne učinimo uvek sve za onoga koga volimo. Da smo mu i dalje dragoceni. Naučimo da bolje postavljamo granice svoje ličnosti u odnosu na druge, da ne težimo "stapanju".
Onaj drugi shvati da je bezbedno biti emocionalno otvoren, da nas nas neko drugi ne može povrediti ako mi to ne dozvolimo. Granice njegove ličnosti postaju fleksibilnije i propustljivije.

Na taj način oboje postajemo zrelije i autonomnije osobe koje mogu da izgrađuju dalje svoju vezu, sada kao dve autentične osobe. Onda se autentično i volimo. Ne izjednačavamo više ljubav sa onim što ona nije - neprihvatanje nekoga onakvim kakav jeste.
Dakle, sa nekim se prepoznamo tako što sa njim zajedno možemo da prođemo kroz ovo iskustvo.

Kao što sam već rekla, ovo je mogućnost.


Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut