"NE KAŽEM TEBI MILA" - Goran Tadić
Dušo moja... Ne kažem tebi, mila,
pokušavam svoju dušu da dozovem,
da sednemo i porazgovaramo,
kao da smo odrasli, kao da nam nije ništa,
kao da se nismo rastajali,
da je pitam da li se umorila od umora,
da li mi zamera, ili će mi reći hvala,
što sam joj tebe priredio.
pokušavam svoju dušu da dozovem,
da sednemo i porazgovaramo,
kao da smo odrasli, kao da nam nije ništa,
kao da se nismo rastajali,
da je pitam da li se umorila od umora,
da li mi zamera, ili će mi reći hvala,
što sam joj tebe priredio.
Srce moje... Ne kažem tebi, mila,
ponekad srce nazovem tvojim imenom,
da ne misli, sada kada mi ne treba,
da sam ga zaboravio.
Kako da ga, nakon tebe, zaboravim?
ponekad srce nazovem tvojim imenom,
da ne misli, sada kada mi ne treba,
da sam ga zaboravio.
Kako da ga, nakon tebe, zaboravim?
Srećo moja... Ne kažem tebi, mila,
prizivam prošlo vreme sa četiri lista,
tek da proverim jesam li sanjao
to što sam sa tobom doživeo.
prizivam prošlo vreme sa četiri lista,
tek da proverim jesam li sanjao
to što sam sa tobom doživeo.
Ljubavi moja... Ne kažem tebi, mila,
već osećanju, koje mi ne dâ da ne osećam,
tera me da živim i kad mi se ne živi
i da tragam za odgovorom na pitanje
za kojim još uvek bezuspešno tragam.
već osećanju, koje mi ne dâ da ne osećam,
tera me da živim i kad mi se ne živi
i da tragam za odgovorom na pitanje
za kojim još uvek bezuspešno tragam.
Živote moj... Tebi kažem, mila.
Bukovski o usamljenosti
"Nikada nisam bio usamljen.
Bio sam po iznajmljenim sobama - želeo sam da se ubijem.
Osećao sam se depresivno.
Osećao sam se odvratno - iznad svega odvratno -
ali nikada nisam pomislio da bi neka druga osoba
mogla da uđe u sobu i izleči me od toga što me muči,
ili možda više ljudi.
Ne.
Drugim rečima, usamljenost je nešto što me nikada nije brinulo,
jer sam uvek gajio neku čudnu naklonost ka samoći.
...
Znaš one tipične ljude "Ej, petak je veče, šta ćeš da radiš? Samo ćeš da sediš tu?"
Pa da.
Zato što nema ničeg napolju.
To je glupost.
Glupi ljudi se muvaju unaokolo s glupim ljudima.
Pusti ih neka se međusobno zaglupljuju.
Nikada se nisam opterećivao time da mi se desi nešto kada izađem uveče.
Krio sam se u barovima zato što nisam želeo da se krijem u fabrikama.
Bio sam po iznajmljenim sobama - želeo sam da se ubijem.
Osećao sam se depresivno.
Osećao sam se odvratno - iznad svega odvratno -
ali nikada nisam pomislio da bi neka druga osoba
mogla da uđe u sobu i izleči me od toga što me muči,
ili možda više ljudi.
Ne.
Drugim rečima, usamljenost je nešto što me nikada nije brinulo,
jer sam uvek gajio neku čudnu naklonost ka samoći.
...
Znaš one tipične ljude "Ej, petak je veče, šta ćeš da radiš? Samo ćeš da sediš tu?"
Pa da.
Zato što nema ničeg napolju.
To je glupost.
Glupi ljudi se muvaju unaokolo s glupim ljudima.
Pusti ih neka se međusobno zaglupljuju.
Nikada se nisam opterećivao time da mi se desi nešto kada izađem uveče.
Krio sam se u barovima zato što nisam želeo da se krijem u fabrikama.
Izvinjavam se milionima,
ali ja zaista nikada nisam bio usamljen.
Ja volim sebe." ..
ali ja zaista nikada nisam bio usamljen.
Ja volim sebe." ..
Čarls Bukovski
„Oproštajno pismo“ - Gabrijel Garsija Markes
„Spavao bih manje, a sanjao više…
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otvorenim ne samo telo već i dušu. Bože moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce.
Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času tkanja. Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica…Bože moj kad bih imao jedan komadić života…
Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi…
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put prst svoga oca da ga je uhvatilo zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugoga odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem…“
„Spavao bih manje, a sanjao više…
Kada bi Bog za trenutak zaboravio da sam ja samo krpena marioneta, i podario mi komadić života, moguće je da ja ne bih kazao sve što mislim, ali nesumnjivo bih mislio sve što kažem.
Stvari bih cenio, ne po onome što vrede, već po onome što znače. Spavao bih manje, sanjao više, shvatio sam da svaki minut koji provedemo zatvorenih očiju gubimo šezdeset sekundi svetlosti. Hodao bih kada drugi zastanu, budio se dok ostali spavaju. Slušao bih druge kada govore, i kako bih uživao u sladoledu od čokolade.
Kada bi mi Bog poklonio komadić života, oblačio bih se jednostavno, izlagao potrbuške suncu, ostavljajući otvorenim ne samo telo već i dušu. Bože moj, kada bih imao srce, ispisivao bih svoju mržnju na ledu, i čekao da izgreje sunce.
Slikao bih Van Gogovim snom, na zvezdama jednu Benedetijevu poemu, a Seratovu pesmu bih poklanjao kao serenadu u času tkanja. Zalivao bih ruže suzama, da bih osetio bol od njihovih bodlji, i strastveni poljubac njihovih latica…Bože moj kad bih imao jedan komadić života…
Ne bih pustio da prođe ni jedan dan, a da ne kažem ljudima koje volim da ih volim. Uveravao bih svaku ženu i svakog muškarca da su mi najbliži i živeo bih zaljubljen u ljubav. Dokazivao bih ljudima koliko greše kada misle da prestaju da se zaljubljuju kada ostare, a ne znaju da su ostarili kad prestanu da se zaljubljuju.
Deci bih darovao krila, ali bih im prepustio da sama nauče da lete. Stare bih poučavao da smrt ne dolazi sa starošću, već sa zaboravom. Toliko sam stvari naučio od vas, ljudi…
Naučio sam da čitav svet želi da živi na vrhu planine, a da ne zna da je istinska sreća u načinu savladavanja litica. Shvatio sam da kada tek rođeno dete stegne svojom malom šakom, po prvi put prst svoga oca da ga je uhvatilo zauvek.
Naučio sam da čovek ima pravo da gleda drugoga odozgo jedino kad treba da mu pomogne da se uspravi. Toliko sam toga mogao da naučim od vas, premda mi to neće biti od veće koristi, jer kada me budu spakovali u onaj sanduk, ja ću na žalost početi da umirem…“
"It always amuses me that the biggest praise for my work comes for the imagination, while the truth is that there's not a single line in all my work that does not have a basis in reality. The problem is that Caribbean reality resembles the wildest imagination."
--Gabriel García Márquez, from The Art of Fiction No. 69, The Paris Review
--Gabriel García Márquez, from The Art of Fiction No. 69, The Paris Review
+Ulf+Andersen.jpg) |
| Markes, Photo - Ulf Andersen (1991) |
PROĆI ĆU
- Desanka Maksimović -
Proći ću ja,
a proći će i poljane ravne
pokraj kojih sam hodila;
proći ću ja,
a proći će i planine davne
iznad kojih se visoko misao moja svodila.
Proći ću ja,
a proći će i sve što sam
mimogred ili duboko volela;
proći će sve,
a proći ću i ja, mada me je bolela
duša naših neizbežnih sudbina.
a proći će i poljane ravne
pokraj kojih sam hodila;
proći ću ja,
a proći će i planine davne
iznad kojih se visoko misao moja svodila.
Proći ću ja,
a proći će i sve što sam
mimogred ili duboko volela;
proći će sve,
a proći ću i ja, mada me je bolela
duša naših neizbežnih sudbina.
KAD DOĐE ČAS
Pero Zubac
Kad dođe čas, Bože, da se
odmetnem,
na drugu obalu, među svoje,
pomozi, na čas, bar, da sretnem
sve one što se susreta boje;
šta ću im reći, šta prećutati,
kakva će vest od mene da se
sazna,
da li im dolazim da se vratim
ili kao opomena i kao kazna?
Kad kucne ura da se krene,
u nepostojanje, u duša vrt,
učini ko da je došla po mene
Lenka Dunđerska a ne smrt...
Pero Zubac
Kad dođe čas, Bože, da se
odmetnem,
na drugu obalu, među svoje,
pomozi, na čas, bar, da sretnem
sve one što se susreta boje;
šta ću im reći, šta prećutati,
kakva će vest od mene da se
sazna,
da li im dolazim da se vratim
ili kao opomena i kao kazna?
Kad kucne ura da se krene,
u nepostojanje, u duša vrt,
učini ko da je došla po mene
Lenka Dunđerska a ne smrt...
 |
| Lenka Dundjerski |
DONEĆU TI CVEĆE - Dušan Matić
Doneću ti cveće što raste u snovima
čudno razroko grdno i grdobno
doneću ti cveće usamljenika
snove onih kojima ljubav nije odgovorila
doneću ti cveće što raste u pustinjama
nepojamno otrovno opojno i slepo
doneću ti vatre što bukte u groznicama
vatre što se ne gase vatre od kojih se umire
doneću ti cveće što niče u močvarima
cveće od koga se nećeš nikad da izlečiš
doneću ti mirise svih mora svih sahara
mirise od kojih se nikad nećeš da probudiš
doneću ti sve mržnje da risova te one čuvaju
doneću ti sve maske da nevidljiva mi budeš
doneću ti nezajaženost svoju da u tebi zanavek gladuje
doneću ti beskraj da se nikad više natrag ne povratiš
doneću ti sve navike teške grivne da smire
ruke ti nemirne sve sumnje da vežu nestalno ti srce
doneću ti sve radosti jake ko začine istoka
da te slome i budeš tiha kao reka ponornica
doneću ti cveće naših nebesa
doneću ti cveće naše krvi
doneću ti nebo naše krvi
doneću ti krv našega cveća
doneću ti krv naših nebesa
doneću ti nebo našeg cveća
da kružiš u meni ko zvezde što u noći smešno i smeteno kruže
da si mi krvotok života da si mi krvotok smrti.
doneću ti cveće što raste u pustinjama
nepojamno otrovno opojno i slepo
doneću ti vatre što bukte u groznicama
vatre što se ne gase vatre od kojih se umire
doneću ti cveće što niče u močvarima
cveće od koga se nećeš nikad da izlečiš
doneću ti mirise svih mora svih sahara
mirise od kojih se nikad nećeš da probudiš
doneću ti sve mržnje da risova te one čuvaju
doneću ti sve maske da nevidljiva mi budeš
doneću ti nezajaženost svoju da u tebi zanavek gladuje
doneću ti beskraj da se nikad više natrag ne povratiš
doneću ti sve navike teške grivne da smire
ruke ti nemirne sve sumnje da vežu nestalno ti srce
doneću ti sve radosti jake ko začine istoka
da te slome i budeš tiha kao reka ponornica
doneću ti cveće naših nebesa
doneću ti cveće naše krvi
doneću ti nebo naše krvi
doneću ti krv našega cveća
doneću ti krv naših nebesa
doneću ti nebo našeg cveća
da kružiš u meni ko zvezde što u noći smešno i smeteno kruže
da si mi krvotok života da si mi krvotok smrti.
 |
| foto Anka Zhuravleva |
КРУГ НЕЖНОСТИ - Стеван Раичковић
Деси се, као жив, да ме посматра неки цвет
И да је ваздух топао и као један поглед плав
И онда зажелим: да прођем отворен кроз свет
И да свему принесем поздрав.
Из ове љубави што носим, непрекидно,
И обнављам у телу од рођења –
За један људски осмех, за једно цвеће жуто,
За један дубоки мир камења.
И онда зажелим: да прођем отворен кроз свет
И да свему принесем поздрав.
Из ове љубави што носим, непрекидно,
И обнављам у телу од рођења –
За један људски осмех, за једно цвеће жуто,
За један дубоки мир камења.
Тад ми се тек учини да је зло пролазно
Па помислим: да има доброг у свему,
Да је без њега промашено све, и празно –
По један пуки облик, само, у простору голему.
Очи су тад лепе – јер воле и продиру
Видовито до свега чега се такну, окрзну;
У њих, из света, као у два мора увиру
Све доброте, до краја, до звезда што мрзну.
И ја који сам дотад бивао тих и скроман
(К'о што су многи у овом простору гости)
У својој тишини израстам огроман
У један круг добра, један круг нежности
И тако стојим. У свему. И овде и – около.
И дубоко осећам да сам рођен за добро.
Па иако ме трње кроз живот често боло
Све праштам за овај цвет што сам га случајно обро.
(Hvala Zorici Mirković, glumici)
ŽELJA
Kad bih imao jednu malu, malenu kućicu.
Kad bih u njoj imao jedan mali tepih
I kad bi sve to bilo moje.
Sto, mastilo, polica
I na prozorima moje zavjese.
I na polici kad bih imao svoje knjige.
Kad bih imao jednu malu, malenu kuću
I u njoj ženu koja bi me bez para voljela....
I kad bi ta žena bila moja.
Ma gdje i u kom mjestu bilo,
Kad bih malu, malenu kuću našao,
Dovoljan bi bio jedan mali tepih,
Dovoljan, pa čak i suvišan.
Ma gdje, u ma kom gradu bilo,
Bilo bi dovoljno da imam policu i svoje knjige,
Ženu koja me ne voli zbog para,
To bi bilo dosta, čak i suviše.
DŽEVDET KUDRET SOLAK
PESNIK KOGA VOLIM
VITO NIKOLIĆ
OČAJ
u gomile,
do temelja porušile.
Tri godine tako one
mene lome,
a ja više nisam kadar
da se zidam
i survavam
niz litice,
Gojkovice ,
mlada Gojkovice....
Sonja, izađi i iznesi samo
malo nježnosti ispod kaputa.
Malo nježnosti, malo samo,
zalogaj jedan za ogromnu glad.
Sonja , izađi da skitamo,
noćas je nestvarno lijep grad.
kad budeš sama
i bude neka kiša lila,
jednom
kad oko svojih usana
nadješ tudji osmijeh, mila
znam,
biće ti teško, a mene neće biti
da ti u tom času štogod kažem.
Biće jedno veće, jedna kiša i ti
koju sam divno umio da lažem.
 |
... život ...
САВЕТ О ЉУБАВИ /Карл Сандберг/
Затвори очи и усни сан
сан у коме су ти дата крила
и нека само за те вечно траје дан
да би имала времена да нађеш
нешто боље, боље од љубави
Крени одмах и обиђи свет
окуси све његове радости
и нека се не деси ниједан покрет
који би те успорио у потрази
за нечим бољим, бољим од љубави
Удахни дубоко и затим полети
претражи целу сопствену машту
ни тад да ти смета нико неће смети
добићеш мир у себи ташту
да нађеш боље, боље од љубави
Али зашто се трудиш – истину знаш
да свему што на свету вреди скоро
један му састојак дати мораш
да би заиста било добро
а то је љубав, љубав једино.
PO RASTANKU /D.Maksimović/
Reci mi sad, kada već prošlo je sve:
časi bolni i dani dragi, lepi;
kad novi bol se starom bolu smeje;
od reči tvojih kad duša ne strepi, -
reci, da l' te je moja
tuga bolela
nekad, kad sam te mnogo,
mnogo volela?
Reci mi sad, kada me ne voliš više;
kad ti se prošloj ruga nova sreća;
i kad se dani koji nekad biše
duša ti samo, kad me vidiš, seća -
reci, da l' te je moja
radost bolela
jednom, kad nisam više
tebe volela?
Nekad sam bila dobra i mlada
i poverljiva i puna nada,
nekada pre,
ti si mi tada reći mog'o
beskrajno mnogo, o kako mnogo
sa reč i dve.
Spokojni bili su dani moji,
a ti si srcu mi prvi koji
beše drag,
pa iza svega što si mi rek'o
katkad surovo, kadkad meko,
ostao je trag.
Sad srce moje bije tiše:
već manje volim, a znam više
nego pre;
već sad mi ne bi reći mog'o
onako dosta, onako mnogo
sa reč i dve.
I kad bi danas prišao meni
i hteo reći davno rečeni'
buditi draž,
u srcu mome šaptao bi neko:
da sve što si mi ikada rek'o,
bila je laž.
PESMICA /M.Crnjanski/
Reci, kad bi moj osmeh bled,
rastopio se kao cvet
pola san a pola led.
Kad bih još jednom
mogao da volim...
Da li bi mi tad bilo dobro svud,
i život bio manje lud?
Ili bih i tad kao sad
morao da se smešim i razbolim,
i da umrem?
Kad bih još jednom
osetio da volim,volim?
... Znala sam svakog vikenda da provedem minimalno 8 sati čisteći jer sam htela da sve bude savršeno - za slučaj da neko navrati do mene.
Konačno sam shvatila jednog dana da niko nije došao - svi su bili napolju živeći i zabavljajući se.
Sada kada me ljudi posećuju, ne moram im objašnjavati stanje mog doma, svi žele čuti i zainteresovani su samo da čuju o stvarima koje sam radila dok živim i zabavljam se.
Ako to još niste shvatile same - molim da poslušate ovaj savet.
Život je kratak. Uživajte ga.
Čistite ako morate....
ali ne bi li bilo bolje da naslikate sliku, ili napišete pismo, ili ispečete kolače ili tortu i poližete kašičicu, ili zasadite seme, naučite razliku između želim i moram?
Čistite ako morate..................... ali nemate previše vremena............
sa pivom koje možete ispiti, rekama koje možete preplivati, planinama na koje se želite popeti, muzikom koju želite čuti i knjigama koje želite pročitati, prijateljstvima koja želite zadržati i životom koji želite živeti.....
Čistite ako morate,
ali život je tamo napolju sa suncem u vašim očima, vetrom u vašoj kosi, pahuljama snega na vašem licu, kapima kiše.
Ovaj dan se neće ponoviti.
Čistite ako morate,
ali imajte na umu........... Starost će doći i ona nije ljubazna........
A kada umrete, a umreti morate........... vi sami ćete napraviti samo još više prašine.
J A B U K A
U jednom malom, ali jako bogatom kraljevstvu,
u palatu je svakoga jutra dolazio jedan starac,
davao kralju jednu jabuku
i odlazio bez reci.
Kralj beše navikao
na mnogo skupocenije darove,
pa se smejao i rugao starcu,
kada bi ovaj otišao.
Svi ostali u palati su radili isto, sledeći kraljev primer. Nije bilo prikladno protivurečiti kralju, pa su radije postupali isto.
Starac se nije obazirao,
niti se dao obeshrabriti. Svakoga jutra je iznova dolazio i predavao kralju svoj dar.
Iako mu je vec bilo dosadilo,kralj je ipak primao dar, uz usiljeni smešak
i odlagao ga u jednu korpu.
Ta korpa je vec bila prepuna voća i jedva da je u nju jos moglo stati
to, što je starac sa ljubavlju,
pažnjom i strpljivošcu donosio.
Jednoga jutra, kraljev najdraži majmun uze jednu od jabuka i zagrize je, a onda je odmah baci, tako da je pala pravo kralju pred noge.
Kralj, sav u čudu, u sred jabuke ugleda dragi kamen.
Odmah je naredio da se svo voće iz korpe otvori. I u svakom je bio po dragi kamen!
Jos uvek u čudu,kralj naredi da mu odmah dovedu tog neobičnog starca. Kada su ga doveli, zatraži mu objašnjenje.
Starac mu odgovori:
- Donosio sam vam ove darove,
da shvatite,
da vam život svakoga jutra nudi poseban dar. . .
Na koji vi zaboravljate, ili ga čak i ne primećujete,
zbog svih tih drugih stvari
kojima ste okruženi.
Taj dar, je svaki novi dan,
koji započinjete.
A dragocenosti se često na prvi pogled ne vide, jer se nalaze u jednostavnim stvarima.
"Ništa se ne nauči od onih koji vam uzvraćaju ljubav" /Darel/
PRAŠTAJUĆI ČOVEK SE UZDIŽE IZNAD ONIH KOJI SU GA VREDJALI
Sve se još divnije vraća...
Što otpasti mora, otpada, što nama pripada - uz nas ostaje...
Jer sve se po zakonima odvija, koji su veći od naše spoznaje i s kojima smo samo naočigled u suprotnosti...
Treba u sebi živeti i na celi život misliti...
Na sve svoje milione mogućnosti, širine i budućnosti, naspram kojih ne postoji ni prošlo niti izgubljeno...
 |
| Anita, moja ruža |
ŽELIM OVAJ SAT
Mercury is the second design by new watch brand Ziiiro of Hong Kong.
Like their first design, called Gravity, the Mercury watch has no typical hands or markings, instead using two rings that resemble rotating comets to indicate the time. The tip of the inner swirl points to the hour, while the outer swirl indicates the minutes.
Mercury has a 24mm-wide stainless steel mesh bracelet and fixed steel case, whereas Gravity has a plastic wrist band and interchangeable faces.
The design is currently available in chrome/magenta.
http://www.dezeen.com/
Like their first design, called Gravity, the Mercury watch has no typical hands or markings, instead using two rings that resemble rotating comets to indicate the time. The tip of the inner swirl points to the hour, while the outer swirl indicates the minutes.
Mercury has a 24mm-wide stainless steel mesh bracelet and fixed steel case, whereas Gravity has a plastic wrist band and interchangeable faces.
The design is currently available in chrome/magenta.
http://www.dezeen.com/
Umeće malih koraka - Egziperi
Ne molim te, Gospode, za čuda i viđenja, nego za snagu u svakodnevnom životu. Nauči me umeću malih koraka.
Učini me sigurnim u razdvajanju vremena. Obdari me osetljivošću da odredim šta je veoma, a šta manje važno.
Molim te za razum da odredim suzdržanost i meru, da kroz život ne klizim, već da razumno određujem dnevni raspored, da primetim svetlost i vrhunce, da nađem vremena za lepotu, umetnost i kulturu.
Dozvoli mi da spoznam da snovi o prošlosti i budućnosti ne vode daleko. Pomozi mi da dobro delujem neposredno, da sadašnji trenutak prepoznam kao najvažniji.
Sačuvaj me naivnog stava da u životu mora sve dobro proteći. Obdari me treznom spoznajom da su teškoće, neuspesi i udarci stalni pratioci života - uz koje rastemo i sazrevamo.
Podseti me da srce često zamućuje razum. U pravom mi trenutku pošalji prijatelje koji ce mi strpljivo reći istinu.
Uvek ću Tebi i ljudima pustiti da mi govore. Istinu ne možemo reći sami sebi, ona nam biva kazivana. Ti znaš koliko nam treba prijateljstvo. Daj mi da budem dorastao tom najlepšem, najzahtevnijem i najosetljivijem daru.
Daj mi dovoljno mašte da u pravom trenutku, na pravu adresu uputim paketić dobrote uz popratno pismo ili bez njega.
Stvori od mene coveka koji će brazditi duboko poput broda, kako bi dotakao i one koji su "ispod".
Oslobodi me straha da propuštam život. Ne daj mi ono što želim, već ono što mi treba.
Nauči me umeću malih koraka.
Lagano umiranje - P.Neruda
Lagano umire onaj koji ne putuje,
onaj koji ne čita,
onaj koji ne sluša muziku,
onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.
Lagano umire onaj koji uništava sopstvenu ljubav,
onaj koji ne prihvata pomoć.
Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika, postavljajući sebi svaki dan ista ograničenja,
onaj koji ne menja rutinu,
onaj koji se ne usuđuje odenuti u novu boju,onaj koji ne priča sa ljudima koje ne poznaje.
Lagano umire onaj koji beži od strasti
i njenog vrela emocija;
onih koje daju sjaj u očima i napuštenim srcima.
Lagano umire onaj koji ne menja svoj život kada nije zadovoljan svojim poslom ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti radi nesigurnosti
i koji ne ide za svojim snovima;
onaj koji neće dozvoliti,nikad u svom životu, da pobegne od smislenih saveta.......
Živi danas, učini danas, rizikuj danas!
Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti srecan!
onaj koji ne čita,
onaj koji ne sluša muziku,
onaj koji ne nalazi zadovoljstvo u sebi.
Lagano umire onaj koji uništava sopstvenu ljubav,
onaj koji ne prihvata pomoć.
Lagano umire onaj koji se pretvara u roba navika, postavljajući sebi svaki dan ista ograničenja,
onaj koji ne menja rutinu,
onaj koji se ne usuđuje odenuti u novu boju,onaj koji ne priča sa ljudima koje ne poznaje.
Lagano umire onaj koji beži od strasti
i njenog vrela emocija;
onih koje daju sjaj u očima i napuštenim srcima.
Lagano umire onaj koji ne menja svoj život kada nije zadovoljan svojim poslom ili svojom ljubavi,
onaj koji se ne želi odreći svoje sigurnosti radi nesigurnosti
i koji ne ide za svojim snovima;
onaj koji neće dozvoliti,nikad u svom životu, da pobegne od smislenih saveta.......
Živi danas, učini danas, rizikuj danas!
Ne dozvoli lagano umiranje!
Ne zaboravi biti srecan!
Roden - ruke
prekrasno!
ОдговориИзбриши