Ljubav

".... Ljubeći šta li to ubijam, šta li budim? ..." M.Nastasijević

среда, 24. децембар 2014.

Posle onog što se dogodilo

Posle onog što se dogodilo
ne umem da razgovaram sa mrtvima
a ni sa živima
ne umem da delim život na dan i noć
a ni na sate
ne polazi mi za rukom molitva šapatom
a ni glasna
neću da gledam u ogledalo
a ni u ljude
posle onog
od vere je ostalo nekoliko zrnaca brojanica
...
odučila sam se od istinskog života
zaboravila sam čemu služi telo
bojim se da budem voljena
posle onoga što se dogodilo
ne koristim dodir.
/Skala osetljivosti - Eva Zonenberg/


недеља, 30. новембар 2014.

NOVEMBAR U BEOČINU KAD JE UMRLA GOLUBICA


Ipak smo se dogovorili da našu priču okončamo u manastiru Beočin, priču koja se tog dana završila iznenadnim, neočekivanim pitanjem - pa zar ti ne bi bila srećna da ja budem srećan sa nekom drugom? - pitanje bez uvoda, bez srama, bez imalo obzira prema onoj koja je volela. A ona koja je volela, potvrdila je....da bila bih srećna...../Hoćeš da ipak odemo do manastira Beočin kako smo planirali? neka se završi lepo? ....neka se završi lepo, neka se završi lepo...ponavljala je./

Slike ispred manastira, moje lice koje sada gledam na njima, sa tugom koje je uhvatila kamera, ne prepoznajem. Fotografije nekog kraja koji nije ni imao početak, ni ono nešto izmedju što vezuje ljude koji se vole, kraj koji je imao samo kraj. 

Vozimo se ćuteći nazad prema Novom Sadu, okrenula sam glavu, da ni krajičkom oka ne okrznem lik onog ko me je izdao. Primetih ruševine nekog dvorca, koji je samo tako izronio kraj puta, - zaustavi, hoću da uslikam. I stojim pred tim ruševinama, ja ruševina, rekonstruišem nekadašnju lepotu dvorca u sumraku. Gledam slike u kameri, uveličavam, pratim detalje, pogadjam izmešane stilove, uranjam u ostatke nečeg lepog kome ne znam imena, ja bezimena i bezglasna na povratku u grad koji sam volela. Svetla zgrada, neona, tamo preko puta Dunava, u koji se vraćam i s kojim se opraštam.

Prošao je još jedan novembar, slagala sam fotografije s kojima sam se teško suočavala, dok preda mnom nisu ponovo izronile ruševine dvorca. 

Čitam legendu o njemu, Špicerovom dvorcu, napisanu na pergamentu nadjenom u ruševinama.

"Zvao se Nador. Otkad je stigao, nije progovorio ni jednu jedinu reč - samo ćuti i gnječi gips za fasadu i ukrase na zamku. Njegovom dolasku se izgleda raduju samo ptice. Verovatno misle da će u te velike šake stati puno više mrvica kada ih bude hranio. Nador još ni jednom nije nahranio ptice. Još uvek samo gnječi gips, pravi ukrase na zamku i ćuti. Ti njegovi ukrasi su čudni. Čini mi se da su gipsane glave tih životinja izašle iz glave nekog zlog čoveka koji u životu nikada nikoga nije voleo. Bio je poslednji dan Nadorovog rada. Negde oko podne završio je i lik istočnjačkog zmaja na gipsanoj peći. Pre no što je počeo da se pakuje, stao je pred fasadu da vidi svoje delo i zadovoljan je otvorio desnu šaku. Bila je puna mrvica hleba. Toga trenutka sam pomislio da sam se možda ogrešio o čudnog neimara. Prvo mu je u šaku sletela nežna bela golubica, ali Nador je nije nahranio, no je šaku stisnuo i grudvu krvavog perja hitnuo ka najvišem dimnjaku. Umorivši se od prevare i zla seo je na svoj divan u gornjoj sobi da se odmori pred put. U sumrak ga je stigla osveta. Dok je spavao, golubovi su ga sasvim pokrili svojim izmetom, tako da su ga potpuno zalepili za divan. Pre noći se i sam pretvorio u golubiji izmet. Više se niko neće moliti izlazećem suncu ali neće biti ni bele golubice da leti ka svetlu"

I vrati mi se ono veče kada sam ugledala ruševine, zgnječenog srca, bačenog, tu, pokraj dvorca, ja nehotično zarobljena u tudjoj legendi.

Špicerov dvorac u Beočinu






понедељак, 03. новембар 2014.

REČNIK, srpsko-hrvatski

ČEKAĆU TE SAMO DVA I PO SATA, a onda ću još malo, dok ne stigneš, rekao mi je Dragan kad smo se dogovorili da se nadjemo na jednom davnom Sajmu knjiga. 

Upoznali smo se u jednoj velikoj firmi u Beogradjanki, gde sam radila preko zadruge, donevši mi neko poslovno pismo da mu prekucam. Kad sam završila, nastavila sam da radim dalje, a on je još uvek stajao iza mojih ledja, što me je nerviralo. Priupitam ga onako "ljubazno", je li dokle ćeš da mi visiš nad glavom? - Dok ne izadješ sa mnom na pauzu da popijemo kafu.

Popismo tu kafu, dok sam procenjivala da li vredi i za drugu. Podsećao me na Pogorelića, tako da sam mu dozvolila još mnogo kafa. Voleli smo oboje "Eurythmics", Anni Lennox, a on je koristio svaki slobodan trenutak da sa druge strane zgrade, okrene broj telefona na mom stolu i pusti mi neku pesmu od njih. Tih dana nam je bio hit, "ponovo dolaze kiše"....i refren," pričaj sa mnom, kao što to rade ljubavnici, šetaj sa mnom kao što to rade ljubavnici.... " koji je on pevušio sve uz Annie. 

Neopisiva gužva u Bulevaru  Vojvode Mišića, kasnim više nego što sam planirala, ali on zna da ja uvek kasnim. Ali ovo kašnjenje je bilo predugo za čekanje, čak i za Godoa. Stigoh u neko doba, ne očekujući ga, prošla su dva i po sata, kako mi je rekao. Odjednom sam osetila čvrst zagrljaj, smeh, bez imalo ljutnje, sreo me je u toj gužvi, što je bilo malo za verovati, pomislih, sudbina je umešala prste, ili neka viša sila, ali ništa od toga, samo mi je rekao da me je ugledao na video bimu i tako našao. Šta su tri sata za mene, znao sam da ćeš doći, smejao se, pružajući mi knigu. Bio je to engleski rečnik isti kao onaj kog su mi ukrali iz stola par dana pred Sajam knjiga. I dok smo pili jednu od poslednjih naših kafa, na papiriću sam nacrtala njegovu karikaturu, na kojoj se potpisao. Još čuvam taj raspali rečnik i u njemu papirić sa Draganovim likom.


субота, 18. октобар 2014.

ROUGE POUR LA ROUGE

                                    

Rastali smo se u malom, prljavom hotelu u ulici Rue de Malta, u Parizu,  ranog, kišnog jutra, bez reči, bez pogleda, bez pozdrava. Poslednje što videh bio je ruksak iza koga su se zatvorila vrata.  Pogled na razmešten  krevet preko puta moga, na njemu smotuljak franaka, deo računa. Nagnuh se kroz prozor  ali sve što sam videla u polumraku jutra bila je prazna, kišna ulica.  Trenutak  samoće koja boli.  Moram  kući, spasonosna misao  i krenuh da pakujem svoje stvari.  Ne plačem,  začudo, nikad nisam plakala na rastancima,  ponavljam u sebi, proći će,  uzimam  pare sa kreveta i  odlučujem da nastavim dalje, sama,  u London.

Kupila sam autobusku kartu do Dovera,  dan provodim lutajući Parizom, ponovo odlazim do Notr Dama, ružnog tog dana u skelama, slušam kratko nekoliko devojaka kako pevaju, aleluja, uzimam sveće, nekako znam da je baba umrla, ostavila sam je umiruću, osećam da je otišla, palim sveće, mislim na mamu, šaljem joj telegram saučešća.  

 Na stanici sam, pokisla, kosa mi je sasvim mokra, neko mi pruža peškir, brišem naočare i ugledam lepu plavu Francuskinju u crvenom džemperu koja mi pokazuje da i  kosu istrljam peškirom .  Ne znam  francuski, tek toliko da ne ostanem gladna i izgubljena, ponavljam, mersi, mersi boku.

Liza Šom,  putuje u London, da nauči engleski jezik, treba joj za posao. Razumemo se na mešavini englesko-franscuskog, razumemo se još više kroz osmeh,  imam potrebu da joj se požalim, boli me, a znam da je nepristojno deliti tugu sa  strancem, a nekako mi se čini da nju već znam dugo, nekoliko centimetara na karti od Pariza do Kalea.

Nemirno je more, talasi su veliki,  primećujem  samo  gužvu čamaca, brodova,  na La Manšu,  po pljusku. Još uvek držim njen peškir oko vrata, svidja mi se kažem, tek nešto,  jer  bojim se da ipak ne zaplačem,  ona se smeška i reče, tvoj je.  Muka mi je, povraća mi se, što ne mogu da zaustavim, Liza Šom mi drži čelo,  plačem zato što sam slaba,  plačem zato što to nije dodir one ruke koju sam volela.

I plačem u crvenom peškiru sa izvezenim  "rouge pour la rouge" i govorim  Lizi Šom o svom predugom putovanju na koje nisam trebala ni poći, kako se  na putovanje  ide sam sa sobom i nekim usputnim susretom, govorim, ona sluša, sluša moj jezik koji ne razume, na koji sam nesvesno prešla ko zna kad.  Pogledam je, čini mi se kao da je sve razumela, klima glavom, osmehuje se saosećajno, mora da jeste, dok se izvinjavam, ekskize moa, šer Lisa.
Sunce nas dočekuje u Doveru, prati do Londona, lakše mi je, Liza mi priča o sebi, više na francuskom, sad ja kao razumem, klimam glavom, smejem se kad se i ona smeje. Zastajem pred menjačnicom na Earl's Courtu, moram da razmenim travalers čekove, Liza pita da li ću s njom u hotel koji je ona rezervisala. Kažem, idem kod prijatelja,  a ona vadi notes, ispisuje nešto, pruža mi papir na kome je njena adresa, 23 Rue Rochechouart, metro Barbes Rochechouart, tel.......,  i daje mi ključ od stana.  Ostani koliko hoćeš, sačekaj sunce  u Parizu.  Gledam upitno  u ključ... imam drugi, rezervni kod mojih, ne brini.

Liza me poljubi u obraz, nasmeši se, krenu prema taksiju. Dobacih za njom, Liza Šom, žtem, žtem boku, mersi, mersi, mon šeri.  Kroz buku Earl's Courta, čuh jedno, žtem osi...see you.

See you never, Lisa Chaume.






уторак, 07. октобар 2014.

LJUBOMORA


U situaciji u kojoj, po našoj proceni, postoji mogućnost da ostanemo bez voljene osobe, ali na taj način što će neko drugi da dovede do toga ona prestane da nas voli i da zavoli nju, se može javiti osećanje ljubomore.Ukoliko je ova ljubomora adekvatna, odn. ukoliko postoji realna opasnost, možemo da se zapitamo da li zaista želimo da sprečimo osobukoju volimo da zavoli nekog drugog. Ljubav nije nikakva obaveza. Neko je nama poseban i dragocen, kao i mi njemu, i zato smo zajedno. Naravno, ukoliko smo se zavoleli sa nekim, onda donosimo odluku da izgrađujemo svoju vezu. Tokom tog procesa shvatamo da ne osećamo sve vreme ljubav prema nekome - nekada smo ljuti na njega, nekada zabrinuti, nekada ne osećamo ništa posebno. Ipak ostajemo zajedno zato što osoba koju volimo ima za nas posebno značenje i dragocena nam je. Isto važi i za voljenu osobu.Međutim, tokom veze, mi se menjamo, kao što se i inače menjamo tokom celog života. Može se desiti da neka druga osoba postane posebna i dragocena, bilo nama, bilo osobi koju volimo. Ali, to znači da je postojala spremnost za tako nešto. Nije se neko tek tako pojavio i "oteo" nam voljenu osobu. Ako se tako nešto desi, dobro je da to prihvatimo. Nekoga volimo ili ne, kao što i neko voli nas ili ne. Ako nas voli, niko je ne može "preoteti". Ako nas ne voli, pojava neke treće osobe nije suštinski uzrok toga što ćemo biti ostavljeni.Često se može čuti i da se za ljubav treba boriti. Možemo, ali to neće dovesti do toga  da ponovo budemo voljeni. Ako nas neko ponovo zavoli to je zato što smo to baš mi, takvi kakvi jesmo.  Ne moramo se boriti za ljubav, jer ljubav ne znači da posedujemo nekoga, da ga imamo, i da nam ga neko može oteti, pa da ga nemamo. Nikada ga nismo ni imali, niti on nas. Imali smo za njega poseban značaj, i ako to više nije slučaj, to nije zato što je neko drugi učinio nešto, ili zato što izgleda na određeni način. Nekoga volimo zato što je to baš on, a ne neko drugi.


Ako procenjujemo da smo potpuno bespotrebno ljubomorni, onda se možemo zapitati o čemu se tu zapravo radi.

Doživljaj da smo posebni (koji imamo i kada nas neko voli) ima svoj razvojni put. U ranom detinjstvu postoji period "primarnog narcizma". Dete smatra da je centar sveta, da se sve oko njega vrti, da je važnije od svih ostalih. Zato može osećati ljubomoru u odnosu na drugu decu, braću i sestre, kada pažnja roditelja nije usmerena samo na njega. Postepeno uči da su i druge osobe podjednako važne i tako polako  prevazilazi ovu fazu.Međutim, to se ne dešava nužno, pogotovu ako odnos roditelja prema detetu nije bio adekvatan.Dakle, kada u odraslom dobu osetimo ljubomoru za koju sami procenimo da je neadekvatna, možemo uraditi sledeće:Možemo sebi najpre dozvoliti da osećamo ljubomoru. Onda možemo da se zapitamo kada smo se najranije u svom životu osećali tako. Ako nas put odvede u rano detinjstvo, možemo videti čega smo se, zapravo, plašili, i na koga smo, zapravo, ljuti. Jer, dečja ljubomora predstavlja strah od gubitka roditeljske ljubavi, a istovremeno i ljutnju i bes zbog odbacivanja.Tek kada sebi dozvilimo da osetimo sva ova osećanja, možemo doći u poziciju da dozvoljavamo pravo na posebnost i dragocenost ne samo sebi, već i svakom drugom.


Danijela Stojanović, klinički psiholog i psihoterapeut

недеља, 24. август 2014.

NOĆ

Ne otvaraju se kutije uspomena u noćima ozona i dima. Ne sluša se harfa koju svira vetar u pustom polju. Ne gledaju se fotografije koje nisu još izbledele u sećanju, artefakti pronadjeni u ruševinama godina koje si jedva preživela. Ne tražiti na nasmejanom licu koje te gleda sa njih, ostatke sebe kakva si bila do tada, pokorna osećanjima buduće sreće. Ne redjati izgovorene reči za koje bi dala sve da su izmišljene, a nemaš šta više da daš. Noć ne sme da boli jer te čuvaju andjeli, kažu oni koji veruju da postoje. Oblaci su pokrili zvezde, noć je još tamnija i andjela nema u njoj. Traže vedrije noći od ove. Treba prestati sa rečima, popiti poslednju noćnu kafu ili jutarnju, sad je već svejedno, jutro je tu. Zapaliti poslednju cigaretu pred spavanje, ako ga bude, ali zapaliti je, uvući dim duboko u pluća, a onda udahnuti vazduh, osetiti da dišeš i živiš. Uprkos svemu. Uprkos noći poput ove.


среда, 20. август 2014.

ZOVEM SE RADA


Zovem se Rada (bez nastavka  - mila). Nikad nisam volela svoje ime, mada je vrlo funkcionalno kod ispunjavanja raznih  formulara, a za proteklih nekoliko decenija sam se i navikla na njega.

Kad sam pošla u školu, tada su počele moje traume zbog imena. Sve moje drugarice su imale lepša imena, tako mi se činilo, a ono što je bila dodatna frustracija, ja nisam imala ni nadimak  za razliku  od drugih.  Nije moglo čak ni da se skrati. Ništa. Samo Rada.   Mada su mi često dodavali ono - mila - , što je dodatno uvečavalo moj imenički kompleks. U razredu mi najbolja drugarica postade Frederika, koja je jedina bila nesrećnija od mene zbog imena. Njena mama je volela Šopena i počastila  je tim imenom. Odmah  je dobila nadimak Feder i uvek bi se rasplakala kad bi je neko tako nazvao.


Odlučih da se ne nerviram do moje 13-te, kada sam po zakonu mogla promenti ime, uz potpis roditelja.  Saopštim mami  moju čvrsto donešenu odluku, a ona  se jako rastuži. - Pa to je najlepše ime koje sam ja izabrala za tebe, reče. I tu me pogodi njen izraz lica, rasplakah se i odustadoh od menjanja imena.  Mama je mnogo volela pesmu "Ne udaj se Rado" ili već kako se zove, ali to "ne udaj se Rado" postade "fatalno" po mene.

Mama je,  kako su godine odmicale, moje drugarice se udavale, radjale decu,  razvodile, a ja ništa od svega toga, često govorila kako me je "urekla" sa tim imenom. A onda se i  ona tešila da je to bio mnogo bolji izbor od Grozde, kako je želela moja baba.  I verovala u sudbinu koja će me spotaknuti nekim dobrim bićem suprotnog pola. Kada bih pokazala imalo interesovanja za ta bića, morali su da prodju kroz porodičnu komisiju, u koju bi se povremeno uključivala i šira familija, zatečena na licu mesta. Neki bi odmah otpali, neki ulazilu u uži izbor, par njih su primljeni u stalni radni odnos kao moj dečko i potencijalni životni saputnik. Što sam bila starija, svi su dobijali zelena svetla, ali sam ja zato  palila crvena....i tako, ne pitajte zašto nisam....pa zbog pesme. 





                                Mamina pesma i njen omiljeni pevač, Tozovac


Rada






недеља, 17. август 2014.

25 BUDINIH ŽIVOTNIH LEKCIJA

Postoji mnogo lekcija u budizmu, a mi vam predstavljamo 25 koje mogu pozitivno da utiču na vaš duh i telo.
1. Ljubav leči sve.
2. Ne definiše vas ono što kažete već ono sto uradite.
3. Tajna dobrog zdravlja je da u potpunosti živite u sadašnjosti.
4. Ko gleda unutar sebe budan je.
5. Reci imaju moć i da izleče i da povrede.
6. Pustite i to će biti vaše zauvek.
7. Niko ne može da hoda vašim putem osim vas.
8. Sreća se ne smanjuje ako je podelite.
9. Budite ljubazni prema svima.
10. Ne verujte u sve što vam kažu da verujete.
11. Kako mislite tako će vam biti.
12. Oslobodite se straha.
13. Istina uvek pronađe način da bude otkrivena.
14. Kontrolišite svoj um ili će on kontrolisati vas.
15. Sumnja razdvaja. Poverenje povezuje.
16. Niko ne zaslužuje više vašu ljubav nego vi sami.
17. Poznavati druge je mudrost, poznavati sebe je prosvetljenje.
18. Duhovnost nije luksuz, nego je nužnost.
19. Zamenite ljubomoru sa divljenjem
20. Potrazite mir unutar sebe.
21. Oslobodite se vezanosti.
22. Mudro izaberite svoje prijatelje.
23. Ne postoji put do sreće. Sama sreća je put.
24. Odreknite se oznaka.
25. Volite. Živite. Oslobodite se.

субота, 09. август 2014.

TUGA

"Tuga za nečim čega više nema u našem životu, a bilo nam je važno, je normalna i dobra, jer nam omogućava da se priviknemo na život bez toga, a sa nečim drugim.
Nostalgija, eho tuge, je poput blagog peckanja koje osećamo kada nam zarasta neka rana.
Ono što možemo uraditi kada nas obuzme, je da dišemo lagano i da sa svakim udisajem povećavamo svesnost o njoj. Pošto smo joj posvetili pažnju, ona lagano prolazi, ostavljajući možda po neki ožiljak.
Ožiljci na duši su ono što nas čini ljudima. Takva nesavršenstva nas čine savršeno jedinstvenim i neponovljivim."

Danijela Stojanović



                                                     

недеља, 27. јул 2014.

KAKO PREPOZNATI PSIHOPATU

Srećemo ih u svakodnevnom životu, medju tzv. prijateljima, članovima porodice, kolegama, ljubavnim partnerima, itd.. Ako ih slučajno imate za partnera, ovaj tekst će vam pomoći da ih prepoznate, zaštite svoj život ne dozvolivši da vam ga upropaste. 

Prema Dr. Checkley-u, psihopate boluju od jedne stvarne mentalne bolesti koju on označava kao – potpuni i neizlječivi nedostatak osjećanja. Ukoliko psihopata uopšte nešto osjeća, onda su to emocije najpliće vrste. On čini bizarne i samo-destruktivne stvari zato što je potpuno imun na konsekvence koje bi normalnog čovjeka ispunile osjećanjima srama ili griže savjesti. Ono što bi drugi u tom smislu smatrali katastrofom, za njega predstavlja samo jednu malu nezgodu ili „čistu sitnicu”. 

Checkley navodi da je psihopatija sasvim uobičajena u ljudskom društvu. On takođe navodi da postoji mnogo slučajeva psihopata koji normalno rade kao biznismeni, doktori, pa čak i – psihijatri!

Checkley sugeriše da oni izgledaju u svakom pogledu kao normalni ljudi, - samo što im nedostaje duša.

Taj nedostatak karakteristika duše, čini ih veoma efikasnim „mašinama”. Oni mogu biti briljantni, mogu da pišu naučne radove, mogu da IMITIRAJU riječi pune emocija (veoma su uspješni glumci), međutim, vremenom postaje sve jasnije i jasnije da te njihove riječi nisu u skladu s njihovim ponašanjem. („Po njihovim plodovima poznaćete ih.”) Oni su tip čovjeka koji će u jednom momentu tvrditi kako je strahovito pogođen bolom usljed smrti nekog bliskog prijatelja ili člana porodice, a u sljedećem momentu će otići na neku žurku ili u disko klub - „da bi to zaboravio”. Čini se da oni to STVARNO zaborave.

S obzirom da su veoma efikasne mašine, kao kompjuteri, u stanju su da obavljaju veoma kompleksne radnje koje su zamišljene tako da izazovu druge da im ovi daju svoju podršku za ono što oni žele. Na taj način mnoge psihopate su u stanju da dostignu visoke pozicije u društvu. Tek nakon dužeg vremena njihove kolege i saradnici postaju svjesni činjenice da je njihov uspjeh i napredak zasnovan na gaženju drugih ili kršenju njihovih prava.

Iako su potpuno indiferentni što se prava drugih tiče, oni često kod drugih ljudi veoma spretno inspirišu osjećaj iskrenog povjerenja.

Psihopata nikada ne smatra da s njegovom psihom nešto nije u redu, te tako ne osjeća ni potrebu da treba nešto da mijenja u vezi svog ponašanja.

Osim što su egocentrični, oni su često i narcisoidni. Narcisoidnost je samo jedna od njihovih karakternih crta. Rijetko kad dolaze u sukob sa zakonom, dok istovremeno čine strahovite štete članovima svojih porodica, prijateljima i kolegama s posla.

Psihopate se najčešće druže samo s onima od kojih mogu imati neke koristi. Za psihopatu je najvažnija jedino njegova „glad,” a sve ostalo je za njega ‘tamo negdje daleko’, osim ukoliko se to ne može apsorbovati s njegove strane u smislu neke vrste „hrane”. Za njega postoji samo jedno pitanje: „Da li se to može na neki način iskoristiti” ili – „da li ja mogu nešto od toga dobiti,” a sve ostalo je od strane njegovih nagona rangirano kao manje vrijedno.

Ukratko, psihopata je – predator ili grabljivac. On se kamuflira uz pomoć jedne „maske trezvenosti,” a onda slično grabljivim životinjama tiho i neprimjetno prati svoju žrtvu, izdvaja je iz stada, približava joj se i krši njen otpor.

Dobri su stratezi i veoma dobro se maskiraju koristeći sve vrste riječi, gestova laži i manipulacija – kako bi uvukli žrtvu u svoju zamku. U mnogim slučajevima oni će prethodno skupiti što je moguće više informacija o svojim žrtvama, saznati sve njihove vrline, slabosti i mane, te će igrati na te karte koliko god je to moguće i kako im to odgovara.

Iako nemaju savjesti, oni će još u svojoj mladosti primjetiti tu „čudnu” osobinu kod drugih, te će taj problem prilično brzo intelektualno premostiti, a onda će svoje žrtve često manipulisati tako što će se oslanjati ili apelovati na - NJIHOVU savjest.

Psihopata će vas uvijek optužiti da radite ono što on radi ili namjerava da uradi. U svakoj interakciji između psihopate i normalnog čovjeka sa potpunim opsegom emocija, psihopata uvijek pobjeđuje."

четвртак, 17. јул 2014.

10 MESTA NA KOJIMA NESRETNI LJUDI TRAŽE SREĆU

Najispunjeniji trenuci u životu dolaze kad napokon nađemo hrabrosti da otpustimo ono što ne možemo promijeniti. A kad nam život daje sve razloge da budemo negativni, potrebno je naći razloga da budemo pozitivni, jer uvijek postoji nešto što je vrijedno našeg osmjeha. Kad su ljudi nesretni, to je obično iz razloga što sreću traže na pogrešnom mjestu. Činjenica je da dokle god imamo materijalna stremljenja, savršenu sreću nije moguće pronaći, ali je moguće napraviti korake koji nas vode bliže našoj istinskoj sreći.
Ali ako zaista želite biti nesretni, sreću ćete tražiti:

1. U fantaziji o lagodnom životu
Život je težak, ali vi ste jači. Bol vas čini snažnijima. Suočavanje sa strahovima vas čini hrabrijima. Pogreške i slomljeno srce vas čine mudrijima. Ponekad stvari trebaju krenuti vrlo pogrešno da bi naposljetku postale ispravne. Ponekad trebate proći kroz najgore da biste došli do najboljega.
Vaše putovanje nije osmišljeno da bude lagano, ono je osmišljeno da bude vrijedno. Ako nema borbe nema ni rasta. Nije bitno što vam se dogodilo ili što ste učinili – ono što je bitno je što ste odlučili biti odsad pa nadalje. Prihvatite okolnosti, učite iz njih i nastavite dalje. Otpuštanje nečega je često korak naprijed. Ponekad je potrebno napustiti ono što ste mislili da želite pronaći kako biste pronašli ono što vam je zaista potrebno i što ste zaslužili.
2. U prošlosti koja više ne postoji
Vi se mijenjate. Svijet i svemir oko vas se mijenjaju. Samo zato što je nešto bilo ispravno u prošlosti ne znači je još uvijek ispravno. To može biti veza, posao, dom, navika itd. Napuštanje nečega ne znači uvijek da ste slabi – to jednostavno znači da ste dovoljno snažni i pametni da napustite staro kako biste napravili prostora za novo. Ne zabrinjavajte se oko vrata koja su se iza vas zatvorila. Nova se vrata otvaraju svakog trenutka i vidjet ćete ih ukoliko se nastavite kretati naprijed.
Kao što je Dalai Lama jednom rekao: “Novi način razmišljanja je postalo neophodno stanje za odgovoran život i djelovanje. Ako zadržavamo zastarjele vrijednosti i uvjerenja, rascjepkana svijest i duh koji je usmjeren samo na sebe će se nastaviti držati za zastarjele ciljeve i ponašanje.”
3. U budućnosti koja nije izvjesna
Prečesto trošimo svoju energiju zaglavljeni u labirintu života, razmišljajući o tome kako ćemo jednog dana pobjeći i kako će to biti dobro. Takva imaginarna budućnost nas drži da idemo dalje, ili barem tako izgleda. Ali mi nikada nećemo pobjeći. Mi jednostavno koristimo misli o budućnosti kako bi pobjegli od sadašnjosti, iznova i iznova, dok ne dođemo do kraja svog života bez da smo ikad zaista živjeli.
Mahatma Gandhi je jednom rekao:”Budućnost ovisi o onome što napravite danas.” Nema ništa bliže istini. Napravite nešto danas! Budućnost ne možete zaustaviti. Ne možete premotati u prošlost. Jedini način za život je da pritisnite tipku ‘play’ za pokretanje. Pritisnite ‘play’! Sat još uvijek otkucava – sati prolaze. Prošlost se povećava, budućnost se smanjuje, mogućnosti se smanjuju,  a žaljenja se gomilaju…, ali samo ako oklijevate prihvatiti i uživati svoj život upravo sad dok ga živite.
4. U svojim izgovorima za oklijevanje
Najbolja stvar koju možete učiniti za sebe je da prestanete govoriti “Volio bih”, i da počnete govoriti “Ja ću”, i onda odete napraviti nešto glede toga. Potrebno je probuditi se jednog jutra (danas?) i odlučiti da se više ne želite tako osjećati, nikad više. I onda napravite promjenu, jednostavno tako.
Dok hodate životnim putem, sreća se događa kad spremnost sretne priliku. Prilika pleše samo s onim koji su već na plesnom podiju.
Ako za nešto ne postoji prostor u vašem danu, to se vjerojatno neće ni dogoditi u vašem životu. Znanje o nečemu nije dovoljno – potrebno ga je primijeniti. Htjeti nije dovoljno – potrebno je djelovati. Ako trenutno možete napraviti samo malo, napravite to. Vrijednost koja se gradi kroz vrijeme, u malim razmjerima, često ispadne vrijednost koja traje jako dugo. Radeći nešto, čak i ako je to jako malo, je neizmjerno produktivnije nego da ne radite ništa.
5. U svojoj super udobnoj zoni komfora
Možete se osjećati ugodno brćkajući se u plićaku malog jezera na koje ste navikli, ali ako ne rastegnete svoju zonu komfora i ne krenete prema obližnjim valovima, nikada neće otkriti ljepotu i beskrajnost oceana – nikada nećete znati niti da postoji. Držeći se samo za ono što je ugodno može biti ključni razlog zašto osjećate da u vašem životu nešto nedostaje.
Zapamtite, samo zato što se otisnete u svijet ne znači da se ne možete vratiti doma kad god to poželite. U redu je vratiti se tamo odakle ste počeli, ali nije u redu nikad ne otići.
6. U materijalnim posjedima koji im nisu potrebni
Nikad ne možete imati dovoljno onoga što vam nije potrebno da biste bili sretni. Razmislite o tome. Lijepo je imati novca i stvari koje novac može kupiti, ali je vrlo važno pobrinuti se da ne zaboravite na neprocjenjive stvari koje novac ne može kupiti. Ne treba vam puno novca da biste živjeli bogat život. Vrijednost dobrih prijatelja, obitelji u kojoj njegujete ljubav i društva kvalitetnih ljudi se mjeri u zlatu. Najmanje stvari vrijede najviše… poput dugačkog zagrljaja, figurativnog ili doslovnog, u pravo vrijeme.
Umjesto da se toliko pažljivo fokusirate na ono što želite imati, uzmite u obzir stvari koje možete napustiti. Riješite se suvišne prtljage, otpustite svoj teret i osjetite kako vas težina napušta. Toliko stvari za koje mislite da su vam potrebne, zapravo vam nisu potrebne, vi ih jednostavno želite imati. A kako se vaše želje smanjuju, vaša se sloboda i obilje povećavaju. Prkosite svojim impulsima i oslobodite se bespotrebnih potreba.
7. U prevelikom posvećivanju jednoj dobroj stvari
Kao što je Oscar Wilde jednom rekao: “Sa svime umjereno, ukljućujući i umjerenost.
Prejedanje vas čini pretilim. Velika rastrošnost vas čini novčano siromašnim. Ako previše radite, vaša je obitelj kod kuće sama i nedostajete joj. Previše igre ostavlja važan posao nedovršenim itd. Sreća ovisi o pravilnoj raspodjeli primjene vaših pozitivnih resursa gladnim dijelovima života. Da pojednostavimo – dugoročna sreća se nikad ne nalazi u samo jednoj dobroj stvari, ona je kombinacija, ona je balansirani stil života.
8. U pogrešnim vezama
Znajte da je manje važno imati puno veza, a više važno imati kvalitetne veze. Provodite vrijeme s ljudima koji vas čine boljom osobom. Okružite se s onima koji će vas uzdignuti. Bit ćete veliki onoliko koliko su ljudi oko vas i stoga budite hrabri otpustiti one koji vas spuštaju. Pronađite ljude koji vas poštuju onoliko koliko vi poštujete njih. Njegujte odnose samo s onima koji su sretni i ponosni što vas imaju u svojim životima.
Vi to zaslužujete. Nemojte raditi kompromise.
9. U odobravanju onih koji nisu bitni
Zadržite svoje dostojanstvo i uvijek budite iskreni prema sebi. Ne možete dopustiti drugima da vam govore tko ste vi. To trebate odlučiti sami.
Uvijek će postojati ljudi koji vas odobravaju i oni koji vas ne odobravaju – način na koji izgledate, način na koji govorite, stvari koje su vam bitne, stilove koje volite, glazbu koju slušate itd. Ali istina je kako je mišljenje tih ljudi potpuno nebitno. O vama ovisi hoćete li im dopustiti da vam pokvare dan ili ćete odlučiti zauzeti se za sebe i prihvatiti se onakvima kakvi jeste. Samo budite iskreni i dajte sve od sebe. Ako to nekome nije dovoljno, sigurno će biti nekom drugome. Vi niste tu da biste svakome udovoljili. Budite ljubazni, budite svoji i pravi će vas ljudi pronaći.
10. U igri okrivljavanja
Sigmund Freud je jednom rekao, “Većina ljudi zapravo ne želi slobodu, jer sloboda uključuje odgovornost, a većina ljudi se boji odgovornosti.” Nemojte to biti vi. Ako krivite druge za ono kroz što prolazite, poričete svoju odgovornost – predajete svu svoju snagu tom dijelu vašeg života.
U stvarnosti, cijena sreće i uzvišenosti je – odgovornost. Nitko drugi nije odgovoran za vas. Vi imate potpunu kontrolu nad svojim životom dokle god ga prihvaćate kao svojeg. Možda ste načuli kako je potrebno kriviti roditelje, učitelje, mentore, javno školstvo, vladu itd… ali nikad ne treba kriviti sebe, zar ne!? Jednostavno nikada nije vaša greška… POGREŠNO! Uvijek je vaša greška, jer ako se želite promijeniti – ako želite rasti i krenuti korak naprijed sa svojim životom – jedina osoba koja to može napraviti ste VI.

Izvor: ATMA

SITNA BORANIJA

Zove me sinoć majka telefonom, kaže: "Idi sutra do crkve, zapali sveću Borku, pola godine je od kako je umro. Zaista, setim se da otac nije mnogo držao do tih stvari, ali da bi bilo lepo da obeležim nekako dan.
Spremam se za crkvu, pazim kako ću da se obučem i našminkam (imala sam ranije neke nesporazume sa sveštenim licima u vezi sa  prikladnim odevanjem za pojavu u crkvi). Došlo mi nešto da pustim Džeja, ima onu baladu "Nedelja". Slušam, lepo čovek kaže: "Šta da kažem ocu kad me pita- gde sam, s kim sam, kako sam, šta  radim?". Stvarno, šta bih  rekla svom ocu, da kojim slučajem može da me čuje, a da ga ne rastužim? Šta da kažem, šta da slažem.
Rekoh, nema veze, nisam ni ja najgora, važno je da sam u duši dobar čovek.

Odem u crkvu sa bivšim mužem, a sadašnjim dečkom. Već na to ne znam kako bi reagovao moj otac, ali, opet, nema veze- nije mnogo držao ni do tih formalnosti.
Zapalim sveću, sve prođe bez incidenata. Odem do one glavne ikone u crkvi, da se pomolim, i uočim pored nje veliku posudu. Počnem da preturam po torbi, da stavim neki dinar kao prilog za izgradnju crkve, ili za šta je već namenjeno. Izmuljam nekih 10 dinara, čujem iza mene se već neko nakašljava, čekaju ljudi u redu. I taman da spustim pare u posudu- vidim u njoj oni hlepčići, za pričest valjda, završio se post. Oh, zemljo, otvori se! Videli su taj blam oni ljudi iza mene, garant.
Izjadam se posle bivšem mužu, a sadašnjem dečku, on kaže: "Ma, baš te briga, bitno da si došla u dobroj nameri."

Da, tačno. U dobroj nameri rešim i da iskoristim nedelju kao neradni dan, i spremim, posle dužeg vremena, neki ljudski ručak. Ništa bez kašike, što bi rekla moja majka. (Šta da kažem, šta da slažem i njoj, a da je ne rastužim- prolazi mi kroz glavu). Počnem da seckam luk, da spremim boraniju. Suza suzu stiže, mnogo ljut luk. Stavim naočare za sunce, naravno. Situacija se malo poboljša, ali, svejedno, i dalje plačem. Nedelja, i niko nije tu.
Bivši muž, a sadašnji dečko, otišao da vozi motor, sinove sam skoro i zaboravila kako izgledaju.
Ipak, pomislim, nije ni to mala stvar- odgajila sam sinove, sada čekam unuka, malo li je. A onda se setim jutrošnjeg neobaveznog ćaskanja sa prijom, snajinom majkom. U nekom trenutku smo konstatovale da, kao što su nas mladi tek naknadno obavestili da su se venčali, mogu tek naknadno da nas obaveste i da smo postale babe. Ah, luda deca, ali šta možeš. Biće onako kako oni žele.

Rezimiram psu, koji se dovukao čim je video da se vrtim oko šporeta: i tako su neko vreme roditelji najpametniji i sve znaju, onda dođu deca, pa su ona najpametnija i sve znaju; čovek se zapita da li će ikada on da bude najpametniji i da sve zna.  I ne uoči da je dva puta već bio najpametniji i sve znao, a da to nije primetio. A ono što ne primetiš, kao i da ne postoji za tebe.
Pas ćuti, ništa ne odgovara. 



Autor: Danijela Stojanović, psihoterapeut
http://danijela-kontrapunkt.blogspot.com/

среда, 21. мај 2014.

TAJNA SREĆE

Brojni naučnici iz celog svijeta okupili su se da zajedničkim snagama otkriju tajnu sreće. Njihovi rezultati su objavljeni u knjizi "The World Book of Happiness", a mi vam donosimo skraćenu verziju koja se sastoji iz pet najvažnijih savjeta:

♦ Prihvati ono što imaš
 Srećni ljudi imaju umeren nivo očekivanja i težnji i žele ono što mogu postići, za razliku od nesrećnih koji nikad ne mogu ostvariti ono što žele. Srećni ljudi znaju kako izbeći razočarenja i kako prirediti ugodna iznenađenja jer streme realističnim ciljevima i srećni su kad ih dostignu. Da biste bili sretni, nužno je da uživate u onome što imate, a ne opsesivno tražite ono što nemate.
♦ Misli pozitivno 
Sreća je poput mišića koji se trebaju razviti i kada se fokusiramo na njih, oni rastu. Slično čini i razvoj optimističnog razmišljanja: srećni ljudi uvijek sve gledaju s vedrije strane. Ima stvari koje možemo učiniti da bismo povećali našu sreću kao što su provođenje više vremena sa osobama koje volimo, uživanje u pozitivnim životnim iskustvima, izražavanje zahvalnosti i uvažavanje dobrih stvari u životu.
♦ Ne pokušavaj kupiti sreću novcem
Novac ima malo kapaciteta da nas učini srećnima i osećaj sreće zasnovan na materijalnom bogatstvu brzo izbledi. Ako već želite nešto učiniti sa novcem, pokušajte delovati altrustički kao volonteri ili donatori humanitarnih organizacija. Pomozite svojim novcem onima koji nemaju mogućnosti kao vi.
♦ Budite produktivni na poslu 
Zadovoljstvo poslom koji radimo jedan je od važnih uslova sreće, posebno kada prioritet ima smislenost posla koji radimo umesto velike plate. Srećni ljudi rade ono u čemu uživaju i uživaju što rade upravo svoj posao. Takođe, srećni ljudi planiraju i organizuju svoj život, imaju ciljeve i svrhu. Ono što želite ili za čim žudite možete dobiti samo ako znate šta želite. 
♦ U tvojim rukama je 40% sreće
Brojna istraživanja pokazuju da je 50 posto sreće biološki uslovljeno, oko 10 posto može se pripisati životnim okolnostima kroz koje prolazimo u nekom trenutku, dok 40 posto osećaja sreće zavisi od nas samih i našoj snazi da se menjamo. Drugim rečima, moramo biti prilagodljivi, čak i kad nam se ne sviđa suluda trka modernog doba.




недеља, 20. април 2014.

Uskrs je ...

Bezimenoj 

Starinska ura na ormaru spava.
Kazaljke njene već su rđom žute.
Umorna lampa tiho ocrtava
prostore uske, samotničke pute.
Ja ne znam gdje sam? Nešto tamno slute
umorne oči. Noć je. Topla. Plava.
Tako je teško kada stvari šute
i kad se miješa prošlost, san i java.
Pa gasim staru lampu, sklapam oči.
Nitko mi neće u posjetu doći,
ni tat, ni gost, ni drug, ni draga žena.
Naslonim glavu na krilo samoći
i slušam zvižduk vlakova u noći.
– O, gdje si sada, gdje si, Bezimena?

Gustav Krklec





недеља, 30. март 2014.

"Od čega ljudi žive" (film po priči Lava Tolstoja)

Gospod je poslao anđela na zemlju da bi živeći neko vreme među ljudima mogao da sazna i shvati: Šta je u ljudima? Šta nije dato ljudima? Od čega ljudi žive? Tek kad sazna biće u mogućnosti da se vrati na nebo...



петак, 28. март 2014.

TAJNI SMISAO MOLITVE



Kada je Tesla bio na vrhuncu slave, početkom dvadesetog veka, i kada su američke i svetske novine pisale da je on najveći svetski naučnik, Teslin prijatelj, američki pesnik Johnson (Džonson), zamolio ga je da sažeto izloži svoju životnu filozofiju. Tesla je prihvatio ponudu i napisao divan esej o tome kako je čitavog života, od najranijeg detinjstva, tragao za pitanjem povećanja ljudske energije. On navodi kako je bio duboko začuđen i oduševljen kada je posle mnogo godina i decenija traganja konačno našao odgovor, koji se sve vreme nalazio tu pored njega – u hrišćanstvu i to baš u molitvi Oče naš kao najboljem generatoru ljudske energije.

U dubini ljudske duše leži mehanizam koji su mnogi ljudi zaboravili koristiti. Njegova svrha je u povezivanju naše duše sa Božanskom, a njegovo bogatstvo je u svemu onome što iz tog spoja proizilazi. Kada u miru i blaženstvu, sa srcem punim ljubavi otvorimo svoju dušu ka Bogu i usmerimo misli i emocije ka nečemu što je više od nas samih, tada se dešava čudesna transformacija čoveka i sve postaje moguće. Molitva, jedinstveni kod koji je ugrađen u sve nas, taj savršeni oblik komunikacije, omogućava da se izdignemo na viši nivo postojanja, da ostvarimo svoje želje, iscelimo životne rane i donesemo svetlost u naš svet.

Od postanka čoveka postoji i molitva. U trenucima krize ili nevolje, ili pak zbog ostvarenja svojih želja i namera, ljudi su oduvek pribegavali jednom specifičnom, unutrašnjem obliku komunikacije sa nečim što je više od njih samih, sa Bogom, Univerzumom ili kako god već nazivali ono nespoznajno i beskrajno od čega smo postali. Kao da je to obraćanje višim silama usađeno u nas i postoji u samom instinktu. Molitva, kojoj god religiji da pripada, u svojoj suštini je ista. Ona počiva na univerzalnim principima i zakonitostima koji vladaju u prirodi i kosmosu, kao što i sam naš život počiva na njima.

четвртак, 27. март 2014.

Ksenija Zečević 1956.-2006.g. kompozitorka - intervju IN MEMORIAM



Ksenija Zečević poznata srpska pijaniskinja i kompozitorka poznata i po konponovanju filmske i dramske muzike, poreklom iz čuvene italijanske muzičke porodice Gergeta Borgezi. Diplomirala u Beogradu na FMU i magistrirala a u Parizu u Antverpenu se usavršavala. Prvu kompoziciju je napisala u petoj godini. Autor stotinak muzičkih dela koja su izvodjena širom sveta. Od 1988 se nalazi u svetskoj enciklopediji "Who is who in Music" internacionalnog enciklopedijskog centra Kembridž.
Komponovala je i za filmove:Daleko nebo,Timočka buna, Bolje od bekstva itd.

"Ovaj intervju sa Ksenijom sam snimio neposredno pred njenu smrt u njenom stanu u Beogradu, 2006 god. Dočekala me je na svojim vratima kao "Crna Hajdi"..sa kikicama..u vrlo pripitom stanju..mozda i pod nekakvim narkoticima..ne znam.Dve lutke koje su bile u uglovima dvoseda nam je predstavila kao svoje ćerke. Pomalo zbunjen počeo sam sa snimanjem intervjua. U početku agresivana, kasnije sve prijemčivija za razgovor, Ksenija je otvorila delić sebe. Stasno suočenje, priznanje i zivotne istine kroz njen zivot...velika samoća i patnja...neuzvraćena ljubav...jedno biće koje nije uspelo da se dovoljno izbori sa okolnostima same sredine u kojoj je stvarala."

(Lj.S.Veličković)



среда, 26. фебруар 2014.

Danijelina priča

                                               SVEĆA

Tog leta, pre petnaestak godina, na Vlasini je bilo veliko nevreme, nestala struja. Bila sam sa sinovima u vikendici kod roditelja. U našoj sobi su bila samo dva kreveta. Naravno, poštovana deca su zauzela krevete, a ja sam morala da legnem na klupu. Nismo mogli u mraku da nađemo bolje rešenje za tu noć.
Klupa je bila uzana, pa je jedini mogući položaj za spavanje bio na leđima. Problem je bio šta onda s rukama, vise sa strane. Vidim, nema mi druge, nego da ih prekrstim na grudima.
Ležim ja tako, napolju grmi i seva, pored moje glave dogoreva sveća, a pored nogu, na podu, lavor u koji kaplje voda koja se sliva sa tavana.
Utom ulazi moja majka, otvorila je vrata baš kad je udario neki grom u blizini vikendice. Ja vrisnem, ona vrisne - prestravila se kad me je videla sa rukama prekrštenim na grudima i svećom pored glave. Prekrsti se žena, kaže: "Bože, Danijela, prepade me. Da više nikada nisi to uradila."
Šta da joj kažem - situacija je takva da nije vreme za šalu, a i ona je nervozna žena.
Posle nekog vremena, pošto je sveća dogorela, a ja još nisam mogla da zaspim, siđem u prizemlje po drugu sveću. Trudim se da budem što tiša, da ne probudim nekog. Moja pokojna nana, međutim, čuje da nešto šuška. Počne da doziva, da proveri ko je. Ja uđem u njenu sobu, sa svećom u rukama, pošto je ona ležala u mraku.
Kažem joj: "To sam ja, nano, hoćeš da ti zapalim sveću?"
Ona je tada već bila zašla u devedesetu godinu, ali se dobro držala. Promrmlja samo da ne treba još da joj se pali sveća i nastavi da spava.

Prisećam se ovoga dok sedim u trpezariji - pregorela je sijalica, pa sam dovukla neku stonu lampu. Malopre ulazi moj mlađi sin (sada je ovde uglavnom u prolazu, dolazi da pokupi neke stvari), ugleda me kako sedim u polumraku za laptopom, samo lampa pored mene, i počne da se smeje.
Tačno sam znala čega se setio.
Kaže mi- biće to, jednog dana, dobra priča na tvojoj sahrani.
Što bi rekla moja pokojna nana- videću ja njega kad dođe u moje godine.



autor: Danijela Stojanović,
klinički psiholog i psihoterapeut