Rastali smo se u malom, prljavom hotelu u ulici Rue de
Malta, u Parizu, ranog, kišnog jutra,
bez reči, bez pogleda, bez pozdrava. Poslednje što videh bio je ruksak iza koga
su se zatvorila vrata. Pogled na
razmešten krevet preko puta moga, na
njemu smotuljak franaka, deo računa. Nagnuh se kroz prozor ali sve što sam videla u polumraku jutra bila
je prazna, kišna ulica. Trenutak samoće koja boli. Moram
kući, spasonosna misao i krenuh
da pakujem svoje stvari. Ne plačem, začudo, nikad nisam plakala na
rastancima, ponavljam u sebi, proći
će, uzimam pare sa kreveta i odlučujem da nastavim dalje, sama, u London.
Kupila sam autobusku kartu do Dovera, dan provodim lutajući Parizom, ponovo odlazim
do Notr Dama, ružnog tog dana u skelama, slušam kratko nekoliko devojaka kako
pevaju, aleluja, uzimam sveće, nekako znam da je baba umrla, ostavila sam je
umiruću, osećam da je otišla, palim sveće, mislim na mamu, šaljem joj telegram
saučešća.
Na stanici sam,
pokisla, kosa mi je sasvim mokra, neko mi pruža peškir, brišem naočare i
ugledam lepu plavu Francuskinju u crvenom džemperu koja mi pokazuje da i kosu istrljam peškirom . Ne znam
francuski, tek toliko da ne ostanem gladna i izgubljena, ponavljam,
mersi, mersi boku.
Liza Šom, putuje u
London, da nauči engleski jezik, treba joj za posao. Razumemo se na mešavini
englesko-franscuskog, razumemo se još više kroz osmeh, imam potrebu da joj se požalim, boli me, a
znam da je nepristojno deliti tugu sa strancem,
a nekako mi se čini da nju već znam dugo, nekoliko centimetara na karti od
Pariza do Kalea.
Nemirno je more, talasi su veliki, primećujem samo gužvu čamaca, brodova, na La Manšu, po pljusku. Još uvek držim njen peškir oko
vrata, svidja mi se kažem, tek nešto, jer bojim se da ipak ne zaplačem, ona se smeška i reče, tvoj je. Muka mi je, povraća mi se, što ne mogu da
zaustavim, Liza Šom mi drži čelo, plačem
zato što sam slaba, plačem zato što to
nije dodir one ruke koju sam volela.
I plačem u crvenom peškiru sa izvezenim "rouge pour la rouge" i
govorim Lizi Šom o svom predugom
putovanju na koje nisam trebala ni poći, kako se na putovanje
ide sam sa sobom i nekim usputnim susretom, govorim, ona sluša, sluša
moj jezik koji ne razume, na koji sam nesvesno prešla ko zna kad. Pogledam je, čini mi se kao da je sve
razumela, klima glavom, osmehuje se saosećajno, mora da jeste, dok se
izvinjavam, ekskize moa, šer Lisa.
Sunce nas dočekuje u Doveru, prati do Londona, lakše mi je,
Liza mi priča o sebi, više na francuskom, sad ja kao razumem, klimam glavom,
smejem se kad se i ona smeje. Zastajem pred menjačnicom na Earl's Courtu, moram
da razmenim travalers čekove, Liza pita da li ću s njom u hotel koji je ona
rezervisala. Kažem, idem kod prijatelja,
a ona vadi notes, ispisuje nešto, pruža mi papir na kome je njena
adresa, 23 Rue Rochechouart, metro Barbes Rochechouart, tel......., i daje mi ključ od stana. Ostani koliko hoćeš, sačekaj sunce u Parizu.
Gledam upitno u ključ... imam
drugi, rezervni kod mojih, ne brini.
Liza me poljubi u obraz, nasmeši se, krenu prema taksiju.
Dobacih za njom, Liza Šom, žtem, žtem boku, mersi, mersi, mon šeri. Kroz buku Earl's Courta, čuh jedno, žtem
osi...see you.
See you never, Lisa Chaume.
Нема коментара:
Постави коментар