Ne otvaraju se kutije uspomena u noćima ozona i dima. Ne sluša se harfa koju svira vetar u pustom polju. Ne gledaju se fotografije koje nisu još izbledele u sećanju, artefakti pronadjeni u ruševinama godina koje si jedva preživela. Ne tražiti na nasmejanom licu koje te gleda sa njih, ostatke sebe kakva si bila do tada, pokorna osećanjima buduće sreće. Ne redjati izgovorene reči za koje bi dala sve da su izmišljene, a nemaš šta više da daš. Noć ne sme da boli jer te čuvaju andjeli, kažu oni koji veruju da postoje. Oblaci su pokrili zvezde, noć je još tamnija i andjela nema u njoj. Traže vedrije noći od ove. Treba prestati sa rečima, popiti poslednju noćnu kafu ili jutarnju, sad je već svejedno, jutro je tu. Zapaliti poslednju cigaretu pred spavanje, ako ga bude, ali zapaliti je, uvući dim duboko u pluća, a onda udahnuti vazduh, osetiti da dišeš i živiš. Uprkos svemu. Uprkos noći poput ove.
Нема коментара:
Постави коментар