MAGLOVIT DAN

Maglovito popodne u  Dubrovačkoj ulici u Zemunu,   u kome Raša i ja maštamo po ko zna koji put o prošlosti.  Trebalo je da se venčamo u Londonu, kaže on. Trebalo je. I  trebalo je da ostanemo tamo. Trebalo je. Ceo život se znamo, osim onih mojih prvih devetnaest  godina....i mojih osamnaest, dodajem ja. Je l bolje dišeš sada, zabrinut je....dišem mnogo bolje. Slušamo ruske pesme, proslava revolucije, on voli,  pušimo goloaz, on crni, ja plavi,  ćutimo...rekla si da si dobro, nisi mi rekla da si operisala oko.  I ti si meni rekao da si dobro, a vidi tvoje noge. Noge su mu jako otečene od vode, bos je i suzdržavam se da ne zaplačem. To je od kolica, inače sam dobro.....mogli smo da imamo decu da brinu o nama....roditelji ne treba da budu teret deci... slaže se i on.  Gledam u staru pisaću mašinu kraj prozora, na kojoj smo pisali drame i maštali o bar off Brodveju....ubi me ova  magla i kratki dani,  kaže on....i mene. Pevušimo Kaćušu uz neku Nataliju sa youtuba. Kupila bih volvo kabriolet, maštam....ja bih voleo da ti kupim, da me odvezeš do Novog Sada, da nastavimo do Londona...London se mnogo promenio od tada....kao ti i ja....ipak bih voleo još jednom da vidim London... i ja...