Maglovito
popodne u Dubrovačkoj ulici u Zemunu, u kome Raša i ja maštamo po ko zna koji put o
prošlosti. Trebalo je da se venčamo u
Londonu, kaže on. Trebalo je. I trebalo
je da ostanemo tamo. Trebalo je. Ceo život se znamo, osim onih mojih prvih
devetnaest godina....i mojih osamnaest,
dodajem ja. Je l bolje dišeš sada, zabrinut je....dišem mnogo bolje. Slušamo
ruske pesme, proslava revolucije, on voli, pušimo goloaz, on crni, ja plavi, ćutimo...rekla si da si dobro, nisi mi rekla
da si operisala oko. I ti si meni rekao
da si dobro, a vidi tvoje noge. Noge su mu jako otečene od vode, bos je i
suzdržavam se da ne zaplačem. To je od kolica, inače sam dobro.....mogli smo da
imamo decu da brinu o nama....roditelji ne treba da budu teret deci... slaže se
i on. Gledam u staru pisaću mašinu kraj
prozora, na kojoj smo pisali drame i maštali o bar off Brodveju....ubi me ova magla i kratki dani, kaže on....i mene. Pevušimo Kaćušu uz neku
Nataliju sa youtuba. Kupila bih volvo kabriolet, maštam....ja bih voleo da ti
kupim, da me odvezeš do Novog Sada, da nastavimo do Londona...London se mnogo
promenio od tada....kao ti i ja....ipak bih voleo još jednom da vidim London...
i ja...
