Zove me sinoć majka telefonom, kaže: "Idi sutra do crkve, zapali sveću Borku, pola godine je od kako je umro. Zaista, setim se da otac nije mnogo držao do tih stvari, ali da bi bilo lepo da obeležim nekako dan.
Spremam se za crkvu, pazim kako ću da se obučem i našminkam (imala sam ranije neke nesporazume sa sveštenim licima u vezi sa prikladnim odevanjem za pojavu u crkvi). Došlo mi nešto da pustim Džeja, ima onu baladu "Nedelja". Slušam, lepo čovek kaže: "Šta da kažem ocu kad me pita- gde sam, s kim sam, kako sam, šta radim?". Stvarno, šta bih rekla svom ocu, da kojim slučajem može da me čuje, a da ga ne rastužim? Šta da kažem, šta da slažem.
Rekoh, nema veze, nisam ni ja najgora, važno je da sam u duši dobar čovek.
Odem u crkvu sa bivšim mužem, a sadašnjim dečkom. Već na to ne znam kako bi reagovao moj otac, ali, opet, nema veze- nije mnogo držao ni do tih formalnosti.
Zapalim sveću, sve prođe bez incidenata. Odem do one glavne ikone u crkvi, da se pomolim, i uočim pored nje veliku posudu. Počnem da preturam po torbi, da stavim neki dinar kao prilog za izgradnju crkve, ili za šta je već namenjeno. Izmuljam nekih 10 dinara, čujem iza mene se već neko nakašljava, čekaju ljudi u redu. I taman da spustim pare u posudu- vidim u njoj oni hlepčići, za pričest valjda, završio se post. Oh, zemljo, otvori se! Videli su taj blam oni ljudi iza mene, garant.
Izjadam se posle bivšem mužu, a sadašnjem dečku, on kaže: "Ma, baš te briga, bitno da si došla u dobroj nameri."
Da, tačno. U dobroj nameri rešim i da iskoristim nedelju kao neradni dan, i spremim, posle dužeg vremena, neki ljudski ručak. Ništa bez kašike, što bi rekla moja majka. (Šta da kažem, šta da slažem i njoj, a da je ne rastužim- prolazi mi kroz glavu). Počnem da seckam luk, da spremim boraniju. Suza suzu stiže, mnogo ljut luk. Stavim naočare za sunce, naravno. Situacija se malo poboljša, ali, svejedno, i dalje plačem. Nedelja, i niko nije tu.
Bivši muž, a sadašnji dečko, otišao da vozi motor, sinove sam skoro i zaboravila kako izgledaju.
Ipak, pomislim, nije ni to mala stvar- odgajila sam sinove, sada čekam unuka, malo li je. A onda se setim jutrošnjeg neobaveznog ćaskanja sa prijom, snajinom majkom. U nekom trenutku smo konstatovale da, kao što su nas mladi tek naknadno obavestili da su se venčali, mogu tek naknadno da nas obaveste i da smo postale babe. Ah, luda deca, ali šta možeš. Biće onako kako oni žele.
Rezimiram psu, koji se dovukao čim je video da se vrtim oko šporeta: i tako su neko vreme roditelji najpametniji i sve znaju, onda dođu deca, pa su ona najpametnija i sve znaju; čovek se zapita da li će ikada on da bude najpametniji i da sve zna. I ne uoči da je dva puta već bio najpametniji i sve znao, a da to nije primetio. A ono što ne primetiš, kao i da ne postoji za tebe.
Pas ćuti, ništa ne odgovara.
Нема коментара:
Постави коментар