O, kako ja umem da padnem kad život krene po Marfijevim zakonima, čini mi se da eho tog mog survavanja čuje svemir, pomislim, sad će se otvoriti neka od onih crnih rupa i progutaće me...ali taj eho nekako dopre do ljudi koje volim i koji mene vole i dogodi se čudo. I gledam sebe, stojim pod ovim hladnim nebom, oblačim mamin crni kaput kog se ne odričem, stavljam crnu kapu i izlazim. Jednom sam u tom kaputu otišla u Novi Sad, prijateljica je mislila da nemam šta obući, kupila mi sledeće nedelje svetlu jaknu kojoj se nisam obradovala i koju nisam nosila...jer sve jakne i svi kaputi ne mogu zameniti ovaj koji nosim....jer i kad padam, setim se maminih pitanja koja bi mi uvek postavljala u takvim momentima, odgovaram u sebi, dobro, proći će sve, moći ću ja to, život je da se živi uprkos padovima. I zato, stojim. I živim.
Нема коментара:
Постави коментар