Zovem se Rada (bez - mila). Nikad nisam volela svoje ime, mada je vrlo funkcionalno kod ispunjavanja raznih formulara, a za proteklih nekoliko decenija sam se i navikla na njega.Kad sam pošla u školu, tada su počele moje traume zbog imena. Sve moje drugarice su imale lepša imena, tako mi se činilo, a ono što je bila dodatna frustracija, ja nisam imala ni nadimak za razliku od drugih. Nije moglo čak ni da se skrati. Ništa. Samo Rada. Mada su mi često dodavali ono - mila - , što je dodatno uvečavalo moj imenički kompleks. U razredu mi najbolja drugarica postade Frederika, koja je jedina bila nesrećnija od mene zbog imena. Instantno je dobila nadimak Feder i uvek bi se rasplakala kad bi je neko tako nazvao. Razumele smo se savršeno u našem "bolu" i zato postadosmo nerazdvojne.
Odlučih da se ne nerviram do moje 13-te, kada sam po zakonu mogla promenti ime, uz potpis roditelja. Saopštim mami moju čvrsto donešenu odluku, a ona se jako rastuži. - Pa to je najlepše ime koje sam ja izabrala za tebe, reče. I tu me pogodi njen izraz lica, rasplakah se i odustadoh od menjanja imena. Mama je mnogo volela pesmu "Ne udaj se Rado" ili već kako se zove, ali to "ne udaj se Rado" postade "fatalno" po mene. Mama je, kako su godine odmicale, moje drugarice se udavale, radjale decu, razvodile, a ja ništa od svega toga, često govorila kako me je "urekla" sa tim imenom. A onda se i ona tešila da je to bio mnogo bolji izbor od Grozde, kako je želela moja baba. I verovala u sudbinu koja će me spotaknuti nekim dobrim bićem suprotnog pola. Kada bih pokazala imalo interesovanja za ta bića, morali su da prodju kroz porodičnu komisiju, u koju bi se povremeno uključivala i šira familija, zatečena na licu mesta. Neki bi odmah otpali, neki ulazili u uži izbor, par njih su primljeni u stalni radni odnos kao moj dečko i potencijalni životni saputnik. Što sam bila starija, svi su dobijali zelena svetla, ali sam ja zato palila crvena....i tako, ne pitajte zašto nisam....pa zbog pesme.
Нема коментара:
Постави коментар