Tog leta, u julu, naselili su mi se neki leptirići u špajzu. Verovatno ih je privukla moja kolekcija kesica sa raznoraznim žitaricama i klicama koje sam povremeno koristila u ishrani. Ja sam čekala da im dosadi kod mene, pa da sami odlete, ali mama i tata nisu mogli da podnesu sve veći oblak, koji bi se razletao po kući svaki put kad bi se otvorila vrata špajza. Odlučili su da se sami izbore sa tom gamadi iskoristivši moje odsustvo.
Vrativši se kući, zatekla sam savršeno sređen špajz. I poluprazan. Više nije bilo praznih flaša, moje kolekcije limenih kutija za čaj, meni tako dragocene, praznih bočica neobičnih oblika koje sam gomilala godinama, keramičkih figurica. Bila sam, blago rečeno, u šoku, ali dobro, možda mi to nikad neće ni trebati, tešila sam se. Povrativši se iz stanja šoka, bacila sam se na pregledanje preostalih teglica uredno složenih po veličini, da proverim da li je tu još uvek moja tegla sa šparogama koje sam donela iz Dalmacije, poslednji put kad sam bila tamo, jednog davnog jula pred rat. Nestala je!!! Pregledala sam, sad već očajna, ostatak špajza, ali moje tegle nije bilo. Mama, da me uteši, reče da su se sasušile, a možda je i u njima bilo leptirića, da kupim na pijaci sveže špargle, ali da ih i upotrebim, a ne kao ove da stoje godinama.
- Ali, mama, kako ne razumeš, toliko dugo sam ih čuvala, znaš kad smo bile tamo, ja sam ih nabrala!
Onda sam pogledala mamu, bilo je i njoj žao, zaboravila je, zaneli se sređivanjem. A i meni je bilo krivo što sam tako reagovala, znam da se mama setila tog poslednjeg puta u Knin, baba je bila bolesna, umrla je tog leta. Posle posete babi u bolnici, mama i ja smo svratile samo na par sati do sela. Obilazila sam kuće koje su mi bile tada tako male, jer godinama pre toga nisam bila u rodnom kraju. Malo koga sam prepoznala, ali su mene prepoznali svi jer su čuli da dolazim. Pozdravljala sam se sa meni nepoznatim rođacima, svraćali su me u kuće, nudili pršut i sok na razblaživanje, sir i slatko žuto vino i smokve. Sećam se da sam skinula patike, jer su mi noge bile otekle od dugog putovanja, da sam se bosa penjala uz gornju kalu, sećam se vrućeg kamenja po kome sam hodala, skroz gore do iznad kuća. Pratio me je moj brat od ujaka koji mi je skupljao kamenčiće sa nekim fosilnim ostacima, dok nisam ugledala šparoge. Ne znam zašto mi je palo na pamet da ih naberem i ponesem kući, mislim da sam se setila jednog recepta, verovatno zbog toga. Oprala sam ih i složila u teglu. Vratile smo se u Knin, tu sam ostavila mamu, a ja se isto veče vratila kući sa teglicom šparoga. Sutradan sam otputovala u Amsterdam, a tegla je ostala da sačeka moj povratak. To se malo odužilo, jer me je čekao i Pariz i London. Kad sam konačno stigla kući tegla je još čekala. Preživela je svako sređivanje špajza. Onda je došao rat i s njim moja sumnja da će još mnogo godina proći pre nego što naberem nove šparoge na onom istom mestu na kojem sam brala ove. A tegla je uredno premeštana i vraćana na staro mesto. Svaki put kad sam ulazila u špajz podsećala me je na taj poslednji dan mog boravka u Dalmaciji, na stanicu u Kninu, na prepune autobuse koji su vozili prema selima, na gužvu u autobusu u kome su se moji seljaci, vraćajući se sa pijace, dovikivali, psovali i smejali, praznih korpi i kanti, a meni je bilo muka i povraćala sam. Setila bih se i babe, koja je, kad sam bila mala, na raspustu, uveče tek skuvano mleko stavljala u hladnu vodu, jer sam volela hladno mleko i beli hleb sa medom za večeru. I velike kamene tople ploče koja je razdvajala gornju i donju kalu, gornju i donju babu, kako sam ih zvala, na kojoj su se okupljali i pričali do kasno u noć. I mnogo dečjih uspomena, koje nisu i nikad neće nestati.
Znam da više nikad neću brati šparoge na onom mestu koje još pamtim. Ali mislim da ću probati onaj recept zbog koga sam ih brala tog jula. Ako se dobro sećam, bio je to jednostavan recept. Šparoge se skuvaju u slanoj vodi, pa se bace na margarin, pospu mrvicama od belog hleba, tu treba negde da se doda i so i limun, čini mi se. Na kraju se zapeku u rerni. Mislim da treba tako nekako. Probaću, svakako.
- Ali, mama, kako ne razumeš, toliko dugo sam ih čuvala, znaš kad smo bile tamo, ja sam ih nabrala!
Onda sam pogledala mamu, bilo je i njoj žao, zaboravila je, zaneli se sređivanjem. A i meni je bilo krivo što sam tako reagovala, znam da se mama setila tog poslednjeg puta u Knin, baba je bila bolesna, umrla je tog leta. Posle posete babi u bolnici, mama i ja smo svratile samo na par sati do sela. Obilazila sam kuće koje su mi bile tada tako male, jer godinama pre toga nisam bila u rodnom kraju. Malo koga sam prepoznala, ali su mene prepoznali svi jer su čuli da dolazim. Pozdravljala sam se sa meni nepoznatim rođacima, svraćali su me u kuće, nudili pršut i sok na razblaživanje, sir i slatko žuto vino i smokve. Sećam se da sam skinula patike, jer su mi noge bile otekle od dugog putovanja, da sam se bosa penjala uz gornju kalu, sećam se vrućeg kamenja po kome sam hodala, skroz gore do iznad kuća. Pratio me je moj brat od ujaka koji mi je skupljao kamenčiće sa nekim fosilnim ostacima, dok nisam ugledala šparoge. Ne znam zašto mi je palo na pamet da ih naberem i ponesem kući, mislim da sam se setila jednog recepta, verovatno zbog toga. Oprala sam ih i složila u teglu. Vratile smo se u Knin, tu sam ostavila mamu, a ja se isto veče vratila kući sa teglicom šparoga. Sutradan sam otputovala u Amsterdam, a tegla je ostala da sačeka moj povratak. To se malo odužilo, jer me je čekao i Pariz i London. Kad sam konačno stigla kući tegla je još čekala. Preživela je svako sređivanje špajza. Onda je došao rat i s njim moja sumnja da će još mnogo godina proći pre nego što naberem nove šparoge na onom istom mestu na kojem sam brala ove. A tegla je uredno premeštana i vraćana na staro mesto. Svaki put kad sam ulazila u špajz podsećala me je na taj poslednji dan mog boravka u Dalmaciji, na stanicu u Kninu, na prepune autobuse koji su vozili prema selima, na gužvu u autobusu u kome su se moji seljaci, vraćajući se sa pijace, dovikivali, psovali i smejali, praznih korpi i kanti, a meni je bilo muka i povraćala sam. Setila bih se i babe, koja je, kad sam bila mala, na raspustu, uveče tek skuvano mleko stavljala u hladnu vodu, jer sam volela hladno mleko i beli hleb sa medom za večeru. I velike kamene tople ploče koja je razdvajala gornju i donju kalu, gornju i donju babu, kako sam ih zvala, na kojoj su se okupljali i pričali do kasno u noć. I mnogo dečjih uspomena, koje nisu i nikad neće nestati.
Znam da više nikad neću brati šparoge na onom mestu koje još pamtim. Ali mislim da ću probati onaj recept zbog koga sam ih brala tog jula. Ako se dobro sećam, bio je to jednostavan recept. Šparoge se skuvaju u slanoj vodi, pa se bace na margarin, pospu mrvicama od belog hleba, tu treba negde da se doda i so i limun, čini mi se. Na kraju se zapeku u rerni. Mislim da treba tako nekako. Probaću, svakako.
(Prateći tekst uz moj umetnički rad u okviru projekta FLUX 03, koji je organizovao REX - Kulturni centar B92, 2003.g.)
Нема коментара:
Постави коментар