LIKE A FLOWER

                                             KA  ZALASKU SUNCA


Jedan od najlepših zalazaka sunca koje sam videla.
Vozio me je neko koga sam volela.
Možda je i to bio jedan od razloga što što ga je činilo čudesnim i redak momenat ushićenja.
I samo takvi momenti se pamte, sve dok ne saznaš da si volela nekog ko tebe nikad nije.
I tada poružne sva sećanja na trenutke koji su bili lepi, sve vreme provedeno sa tim nekim bez koga nisi mogla da zamisliš svoj život.

I tada ostaje samo sećanje na troškovnik poklonjenih stvari, ispod magneta na frižideru, na odvojene pokrivače na istom krevetu, ostanu reči, okreni se, nemoj da dišeš u mene, ostane dodir ledja o ledja, ostanu reči, nikad te nisam ni voleo, mrzim svaki trenutak proveden sa tobom, gadim se svakog momenta koji si provela u mom stanu....

Ostane samo tuga za izgubljenim vremenom, za svakim izgovorenim, volim te, za svakom misli u kojima ste bili dvoje, ostaje ljutnja na samu sebe, kad si videla, a nisi htela da vidiš, da su neke druge od početka bile
na tvom mestu. A ustvari tvog mesta nikad nije ni bilo.

A vreme, taj prijatelj tužnih, obriše tugu, ljutnju, bes, gorčinu, patnju.
Ostavi ti zapis u vetru, ravnodušnost u sećanju.
I tada možeš mirno, potpuno mirno, da se sećaš i pišeš.

Posle svega ostane samo lepota jedne fotografije i ništa više.