KA ZALASKU SUNCA
Jedan od najlepših zalazaka sunca koje sam videla.
Vozio me je neko koga sam volela.
Možda je i to bio jedan od razloga što što ga je činilo čudesnim i redak momenat ushićenja.
I samo takvi momenti se pamte, sve dok ne saznaš da si volela nekog ko tebe nikad nije.
I tada poružne sva sećanja na trenutke koji su bili lepi, sve vreme provedeno sa tim nekim bez koga nisi mogla da zamisliš svoj život.
I tada ostaje samo sećanje na troškovnik poklonjenih stvari, ispod magneta na frižideru, na odvojene pokrivače na istom krevetu, ostanu reči, okreni se, nemoj da dišeš u mene, ostane dodir ledja o ledja, ostanu reči, nikad te nisam ni voleo, mrzim svaki trenutak proveden sa tobom, gadim se svakog momenta koji si provela u mom stanu....
Ostane samo tuga za izgubljenim vremenom, za svakim izgovorenim, volim te, za svakom misli u kojima ste bili dvoje, ostaje ljutnja na samu sebe, kad si videla, a nisi htela da vidiš, da su neke druge od početka bile
na tvom mestu. A ustvari tvog mesta nikad nije ni bilo.
A vreme, taj prijatelj tužnih, obriše tugu, ljutnju, bes, gorčinu, patnju.
Ostavi ti zapis u vetru, ravnodušnost u sećanju.
I tada možeš mirno, potpuno mirno, da se sećaš i pišeš.
Posle svega ostane samo lepota jedne fotografije i ništa više.
Jedan od najlepših zalazaka sunca koje sam videla.
Vozio me je neko koga sam volela.
Možda je i to bio jedan od razloga što što ga je činilo čudesnim i redak momenat ushićenja.
I samo takvi momenti se pamte, sve dok ne saznaš da si volela nekog ko tebe nikad nije.
I tada poružne sva sećanja na trenutke koji su bili lepi, sve vreme provedeno sa tim nekim bez koga nisi mogla da zamisliš svoj život.
I tada ostaje samo sećanje na troškovnik poklonjenih stvari, ispod magneta na frižideru, na odvojene pokrivače na istom krevetu, ostanu reči, okreni se, nemoj da dišeš u mene, ostane dodir ledja o ledja, ostanu reči, nikad te nisam ni voleo, mrzim svaki trenutak proveden sa tobom, gadim se svakog momenta koji si provela u mom stanu....
Ostane samo tuga za izgubljenim vremenom, za svakim izgovorenim, volim te, za svakom misli u kojima ste bili dvoje, ostaje ljutnja na samu sebe, kad si videla, a nisi htela da vidiš, da su neke druge od početka bile
na tvom mestu. A ustvari tvog mesta nikad nije ni bilo.
A vreme, taj prijatelj tužnih, obriše tugu, ljutnju, bes, gorčinu, patnju.
Ostavi ti zapis u vetru, ravnodušnost u sećanju.
I tada možeš mirno, potpuno mirno, da se sećaš i pišeš.
Posle svega ostane samo lepota jedne fotografije i ništa više.
Prelepo....Da svega "toga" nije bilo, kako bi bilo ove divne fotografije!? Pamti samo jedan od najlepših zalazaka sunca koje si videla, drugo (brzo) zaboravljaj, ok !? Fotografija je divna, a tek fotograf!!
ОдговориИзбришиHvala:-))
ОдговориИзбришиOstane samo tuga za izgubljenim vremenom....
ОдговориИзбришиprelepo
ОдговориИзбриши