Juče je umrla Ružica Sokić, glumica.
Davne 1996. god. okušala sam se kao novinar. Moj prvi intervju koji sam uradila, bio je sa glumicom Ružicom Sokić. Pričale smo skoro dva sata u opuštenoj atmosferi njenog stana, u društvu dva ili tri, zaboravila sam, tek novorođena crna kokera. Ispričala mi je, kako je rekla, neke stvari koje nije drugim novinarima. Možda zato što ja i nisam bila novinar.
Ovde je deo tog razgovora, koji je na mene lično ostavio najveći utisak.
--------------------------------------------------------------------------------
SVE DRŽIM NA DLANU
...
- Da li mislite da igranje tuđih života, sudbina, može da oslobodi glumca od ličnih frustracija, osujećenja?
Ja sam zavisna od pozorišta, glume, kao narkoman od droge, potpuno zavisna. Kad nemam glumačku obavezu, ja sam izgubljena, jer je to moja nasušna potreba. Možda zato što mi se ne dopada "običan" život. Ja sam još odmalena dizala oči ka nebu i uvek tražila nešto izvan takvog života. Ja mogu, kad imam najviše svog posla, sve da radim i da budem aktivna u nekim životnim banalnostima, ali kada ga nemam, čini mi se da umirem, nestajem. Zato možda i preterujem, stalno nešto radim i nije mi važno da li će se ostvariti ili propasti, ali je važno da "treniram", da budem spremna za ulogu koja me još čeka, za onu pravu, za koju osećam da još nije došla.
- Jedno pozajmljeno pitanje: "Kakvo je sadašnje stanje Vašeg duha?"
Mislim da sam relativno sazrela, uz još uvek prisutnu infantilnost koju nosim u sebi. Mnogo sam se uzaludno "ubijala", trošila, mnogo grešaka napravila i mislim da sam sada došla do neke spoznaje, do neke racionalizacije, jer sam sve emotivno primala, a tada sam užasno grešila. Čini mi se da sam malo sazrela, mada je to smešno reći u ovim godinama, ali tako osećam, a i imam još vremena i šansi da se popravim.
...
- Jeste li imali neko životno pravilo koga ste se držali?
Majstorski sam umela da podnesem loše stvari, ništa mi nisu značili neuspesi i udarci, iako mi je bilo teško, ali sam ih prevazilazila kao što sam na isti način prevazilazila i uspehe, što je bilo dobro. Intuitivno sam shvatila da je i jedno i drugo prolazno, da treba samo ići napred, raditi, raditi, i ići dalje, jer sve što se događa ostaje iza nas. Ja čak ni slike nisam sačuvala, što je možda šteta, sve iz straha da kad ostarim ne budem nesrećna, gledajući sebe mladu. Možda sam tu i pogrešila.
- Zašto, kada ste rekli da se izuzetno vezujete, za isto pozorište, za stvari...?
Ja se vezujem, ali to nema veze sa ovim, vezala sam se za isto pozorište, za predmete, auto i sl., ali na drugi način. Vezana sam za majku, vezujem se za ljude, za prijatelje, za ljubavi i to očajno. Citiraću Sai-Babu koji kaže "Ne vezivati se", što sam ja prihvatila kao sopstvenu parolu "ne vezuj se", jer čovek mora biti slobodan, u vezivanju je katastrofa. Ja sam u jednom delu svoje ličnosti još uvek dete koje ima potrebu da se kreće, da istražuje. Sloboda je ono za čim čeznem, zato sam uvek u neskladu i nikad se ne osećam dobro. Taj sukob između vezivanja i potrebe da se ide je izuzetno težak kada je u ravnoteži.
- Nema apsolutne slobode...
Nema slobode, jer čovek je najzarobljenije biće, najmanje slobode ima, jer je sam sebi uskraćuje.
- Šta je loše u vezivanju?
Vezivanje sputava, vuče da se usidrite, da ostanete na starom,usporava hod ka nečemu drugom, višim stremljenjima. Vezivanje vezuje za isto mesto, za iste ljude, za iste stvari. U meni postoji strah od promene, jer promena nosi veliki rizik. Zbog toga nisam mnogo rizikovala, ništa nisam rizikovala. Puno toga u životu sam ziheraški radila i to me je užasno unazadilo. Zbog toga nisam promenila pozorište, nisam otišla kad sam bila u punoj snazi i mladosti u neko drugo pozorište, gde sam mogla da igram ono što sam želela.
- Podrazumevate li ljubav pod vezivanjem?
To je druga vrsta vezivanja, ja mislim na ono vezivanje što unazađuje. Ja sada sebe posmatram kritički u odnosu na svoju majku za koju sam patološki vezana, koja je stara i bolesna i ja se sve više plašim da je ne bude, više zbog sebe, jer to je ustvari istina. tu tešku istinu sam otkrila u sebi, kao i strah, šta ću ja bez mame, to je moj naveći prijatelj, oslonac. Ja mučim svoju majku svojom ljubavlju, vezanošću i strahovima. To je istina zbog koje patim. Takva je problematika i u "Kišnim glistama", uopšte pitanje ljubavi... Ja ne mislim na muško-žensku ljubav, nego uopšte na kvalitet ljubavi. Za mene je ljubav dobrota, od koje ništa lepše nema, a tako je teško doći do dobrote, a ima je, retko, ali je ima.
- Kako podnosite rastanke?
Užasno teško. Za mene je katastrofa kada je kraj sezone, kraj nekog projekta... Pobegla bih na kraj sveta samo da izbegnem momenat rastanka.
...
Ja sam toliko pričala za sve ove godine, da više nemam tajni. Toliko sam otvorena da SVE DRŽIM NA DLANU.
Juli 1996.
Davne 1996. god. okušala sam se kao novinar. Moj prvi intervju koji sam uradila, bio je sa glumicom Ružicom Sokić. Pričale smo skoro dva sata u opuštenoj atmosferi njenog stana, u društvu dva ili tri, zaboravila sam, tek novorođena crna kokera. Ispričala mi je, kako je rekla, neke stvari koje nije drugim novinarima. Možda zato što ja i nisam bila novinar.
Ovde je deo tog razgovora, koji je na mene lično ostavio najveći utisak.
--------------------------------------------------------------------------------
SVE DRŽIM NA DLANU
...
- Da li mislite da igranje tuđih života, sudbina, može da oslobodi glumca od ličnih frustracija, osujećenja?
Ja sam zavisna od pozorišta, glume, kao narkoman od droge, potpuno zavisna. Kad nemam glumačku obavezu, ja sam izgubljena, jer je to moja nasušna potreba. Možda zato što mi se ne dopada "običan" život. Ja sam još odmalena dizala oči ka nebu i uvek tražila nešto izvan takvog života. Ja mogu, kad imam najviše svog posla, sve da radim i da budem aktivna u nekim životnim banalnostima, ali kada ga nemam, čini mi se da umirem, nestajem. Zato možda i preterujem, stalno nešto radim i nije mi važno da li će se ostvariti ili propasti, ali je važno da "treniram", da budem spremna za ulogu koja me još čeka, za onu pravu, za koju osećam da još nije došla.
- Jedno pozajmljeno pitanje: "Kakvo je sadašnje stanje Vašeg duha?"
Mislim da sam relativno sazrela, uz još uvek prisutnu infantilnost koju nosim u sebi. Mnogo sam se uzaludno "ubijala", trošila, mnogo grešaka napravila i mislim da sam sada došla do neke spoznaje, do neke racionalizacije, jer sam sve emotivno primala, a tada sam užasno grešila. Čini mi se da sam malo sazrela, mada je to smešno reći u ovim godinama, ali tako osećam, a i imam još vremena i šansi da se popravim.
...
- Jeste li imali neko životno pravilo koga ste se držali?
Majstorski sam umela da podnesem loše stvari, ništa mi nisu značili neuspesi i udarci, iako mi je bilo teško, ali sam ih prevazilazila kao što sam na isti način prevazilazila i uspehe, što je bilo dobro. Intuitivno sam shvatila da je i jedno i drugo prolazno, da treba samo ići napred, raditi, raditi, i ići dalje, jer sve što se događa ostaje iza nas. Ja čak ni slike nisam sačuvala, što je možda šteta, sve iz straha da kad ostarim ne budem nesrećna, gledajući sebe mladu. Možda sam tu i pogrešila.
- Zašto, kada ste rekli da se izuzetno vezujete, za isto pozorište, za stvari...?
Ja se vezujem, ali to nema veze sa ovim, vezala sam se za isto pozorište, za predmete, auto i sl., ali na drugi način. Vezana sam za majku, vezujem se za ljude, za prijatelje, za ljubavi i to očajno. Citiraću Sai-Babu koji kaže "Ne vezivati se", što sam ja prihvatila kao sopstvenu parolu "ne vezuj se", jer čovek mora biti slobodan, u vezivanju je katastrofa. Ja sam u jednom delu svoje ličnosti još uvek dete koje ima potrebu da se kreće, da istražuje. Sloboda je ono za čim čeznem, zato sam uvek u neskladu i nikad se ne osećam dobro. Taj sukob između vezivanja i potrebe da se ide je izuzetno težak kada je u ravnoteži.
- Nema apsolutne slobode...
Nema slobode, jer čovek je najzarobljenije biće, najmanje slobode ima, jer je sam sebi uskraćuje.
- Šta je loše u vezivanju?
Vezivanje sputava, vuče da se usidrite, da ostanete na starom,usporava hod ka nečemu drugom, višim stremljenjima. Vezivanje vezuje za isto mesto, za iste ljude, za iste stvari. U meni postoji strah od promene, jer promena nosi veliki rizik. Zbog toga nisam mnogo rizikovala, ništa nisam rizikovala. Puno toga u životu sam ziheraški radila i to me je užasno unazadilo. Zbog toga nisam promenila pozorište, nisam otišla kad sam bila u punoj snazi i mladosti u neko drugo pozorište, gde sam mogla da igram ono što sam želela.
- Podrazumevate li ljubav pod vezivanjem?
To je druga vrsta vezivanja, ja mislim na ono vezivanje što unazađuje. Ja sada sebe posmatram kritički u odnosu na svoju majku za koju sam patološki vezana, koja je stara i bolesna i ja se sve više plašim da je ne bude, više zbog sebe, jer to je ustvari istina. tu tešku istinu sam otkrila u sebi, kao i strah, šta ću ja bez mame, to je moj naveći prijatelj, oslonac. Ja mučim svoju majku svojom ljubavlju, vezanošću i strahovima. To je istina zbog koje patim. Takva je problematika i u "Kišnim glistama", uopšte pitanje ljubavi... Ja ne mislim na muško-žensku ljubav, nego uopšte na kvalitet ljubavi. Za mene je ljubav dobrota, od koje ništa lepše nema, a tako je teško doći do dobrote, a ima je, retko, ali je ima.
- Kako podnosite rastanke?
Užasno teško. Za mene je katastrofa kada je kraj sezone, kraj nekog projekta... Pobegla bih na kraj sveta samo da izbegnem momenat rastanka.
...
Ja sam toliko pričala za sve ove godine, da više nemam tajni. Toliko sam otvorena da SVE DRŽIM NA DLANU.
Juli 1996.
Нема коментара:
Постави коментар