Ljubav

".... Ljubeći šta li to ubijam, šta li budim? ..." M.Nastasijević

петак, 27. јул 2012.

STO ŠESNAEST CRNO-BELIH MAČAKA


 
                                  
Purpurno je Ušće, pomisli u predvečerje. Mora da će sutra kiša, učini mu se po kostima.
Prekrsti noge pomažući se rukama. Okrenu se da pogleda gde mu je mali, žuti pas.
Vreme je da se krene kući, reče u sebi, predugo sedim. Ali ko zna kada ću ponovo videti ovako lep zalazak sunca, ostaću još malo.
Uze presavijene novine koje je držao na kolenima. Seti se da treba da zapiše. Šta je ono trebalo da zapiše, pokušavao je da se seti, crtajući po novinama.
Bože, kakav gospodin! Kao da je iz Engleske!
Oduvek je maštala da upozna nekog poput ove prilike koja je sedela prekrštenih nogu u sumraku,  siluetu koju nije mogla jasno razabrati jer je u očima zadržala sunce.
Hvala ti, Bože, pomisli i krenu ka njemu.
-          Lepo predvečerje, zar ne? Dopuštate li da sednem? Odavde se najlepše vidi zalazak.
Gospodin se nelagodno pomeri.
-          Slobodno, ova klupa je dovoljno široka.
Pogleda je diskretno, obrativši se i on Bogu:
-           Bože, kako lepa, ostarela devojčica! Kakav grm neuredne kose na licu, ah, skriva bore… koliko joj je godina… možda tu negde koju mladja od mene... izlizale su joj se štiklice... malo je napadna… ma, krenuću uskoro… a ne moram ni da razgovaram, ali je ipak lepo što je sela kraj mene.Možda neće dugo ostati, možda će ova dama (voleo je da tako oslovljava žene) ustati i otići ako bude ćutao.
Ali ne, ona vadi papire iz torbe na kojoj su još bili vidljivi tragovi kože.
Siromašna je, zaključi. Kratak joj je džemper, ali je  čist. Svidja mi se miris. Koji je to miris? A, pa da, to je onaj prašak za veš koji je  i moja Angelina  koristila.
Što sad vadi te papire? Ta neće skoro otići. Žedan sam, mogao sam da odem da popijem pivo. I zašto je baš sada morala da sedne kraj mene?
-          Oh, pa Vi ste nacrtali mačku!
Spusti pogled na novine i iznenadi se kad ugleda mačku, koju je nesvesno nacrtao, onu što je na kamenom zidu skupljala poslednje sunčeve zrake.
-          Volim mačke! - uzviknu ona oduševljeno - Imam ih dvanaest! Jedna baš liči na tu Vašu. Smem li da Vas zamolim da mi poklonite taj crtež? Znate,  pišem pesme o mojim mačkama. Imam ih sto šesnaest, evo, nosim ih sa sobom. Trebalo bi da ih odnesem izdavaču, za zbirku, znate. Lepo je ostaviti nešto iza sebe.
Usamljena je, razvedena… udovica… ili se nikad nije ni udavala.
Cepao je pažljivo novine oko crteža.
-          Hvala! Lepo crtate. Smem li da upotrebim ovaj crtež za naslovnu stranu moje knjige? Morala bih, onda, da navedem Vaše ime, mislim, autora.
-          Petar, dovoljno je.
Već se intimizira,  pomisli.
Ona skoro vrisnu od smeha kad ču njegovo ime.
Luda je, ona je sasvim luda. Čime sam je  tako nasmejao?
-          Ja sam Petra. Nećete verovati, ali ja se zovem Petra!!! Petre, drago mi je što sam Vas upoznala.
Pruži mu  ruku. On je pažljivo stisnu.
Mala joj je šaka i  topla. Da li joj je to pravo ime? Lepo, starinsko ime. Dopada mi se.
-          Petre,  moram da Vam pročitam jednu moju pesmu. Htela bih da čujem Vaše mišljenje. Ipak ćete i Vi biti deo moje knjige.
Slušao je o  crno-beloj mački koja se popela na ormar od bele hrastovine, pa nije smela da sa njega sidje i tako ostala na njemu dok nije uginula.
-          Interesantno pišete, neobično - reče, a pomisli, kakva budalaština!
Učini mu se da ju je na tren usrećio, tako je izgledao njen osmeh.
-          I sve su Vam pesme o mačkama?
-          Da, baš sve. Posvetila sam ih mojim najboljim prijateljicama, mojim mačkama.
Petar htede da joj kaže kako ne voli mačke, da je na njih alergičan, da voli samo svog  Žućka. Konačno ga ugleda kako, podignute noge, stoji uz jedno drvo.
-          Nešto razmišljam… da li biste mogli da mi nacrtate sto šesnaest mačaka, po jednu za svaku pesmu? Knjiga bi tako bila deblja, a u njoj Vaši divni crteži? Da li bi ste mogli, recite mi odmah?
Petar se zamisli. Pa, ja i ne crtam, sem kad razgovaram telefonom i ne crtam mačke, ova na zidu mi je prva.
Odavno nisam razgovarao sa ovako neposrednom ženom - pogleda je prvi put sa interesovanjem.
Petrine zelene oči su bile širom otvorene. Čekala je odgovor.
-          Da, nacrtaću Vam sto šesnaest mačaka. Za kada Vam to treba? Brzo... nisam siguran da mogu toliko brzo da crtam. Pokušaću, uradiću to, naslikaću ih, biće lepše od običnog crteža.
-          Želim da sve budu crno-bele, znate, samo takve, jednostavne, ali da budu i različite, ali crno- bele, ako razumete.
-          Biće – osmehnu se po prvi put.
Svidja mi se, luckasta je, ima bar šezdeset, a devojčica je.

-          Petre, da ti pročitam još jednu, trebaće ti za inspiraciju, reče brišući usta od pene s piva.
Prinese list papira sasvim blizu očiju. Pokri lice.
-           Izvini, nisam ponela naočare.
 Crna mačka je sedela na radijatoru i nije htela da sidje, jer joj je tu bilo toplo, a i volela je da gleda kroz prozor. I gledajući, tu je i uginula.
O, Bože, pomisli Petar, pa, ona je stvarno luda…. a možda i nije, razmisliću, možda stvarno ima neku poruku ta njena uvrnuta pesma.

Poslala mu je poljubac kroz otvoreni prozor autobusa i mahnula papirićem na kome joj je zapisao broj telefona.
-          Onda do skorog vidjenja sa mačkama! - viknula je.
Kakav lep, prepukao glas… previše puši.

Petra ga je zvala svakoga dana da mu pročita po jednu pesmu za po jednu mačku.
 Svaki dan po jedna mačka mazila je njegove misli i maštu, pretvarala se u crni ili beli crtež  i sve su se imale ime Petra.
Petra je zvala i zvala. Recitovala mu je svoje pesme. Knjiga se slikala. Mačke su se zaljubljivale. Nisu više umirale na ormarima i radijatorima. Parile su se, dobijale mladunce, koji se nisu verali nigde, koji su rasli u lepe, crno-bele, srećne mačke.
Ujutru, sto šesnaestog dana Petar pozva Petru da joj pokaže slike mačaka, svih stošesnaest nacrtanih Petri, za stošesnaest opevanih. Ona je zaplakala od sreće, krenuće odmah, samo da složi svoje pesme.
Petra ne dodje sto šesnaestog dana, ne dodje  ni sto sedamnaestog. Nije se više javljala.
On ju je zvao, uzalud.
Sto devedeset devetog dana pojavi se Petra.
Smejali su se, pili liker od kajsija i jeli vanilice.
-          Lepo je kod tebe, Petre! Kao u engleskoj kući. Obožavam Englesku. Jednom sam tamo bila… davno… da, baš davno, a možda i nisam, možda sam to samo izmislila! Toliko volim tu zemlju! Bože, kakvu si galeriju napravio! Kakve divne slike, moj Petre! Ponosna sam na tebe. Moram da te poljubim… smem li… u obraz?
Miriše na ružino ulje, baš lepo miriše ova Petra.
Petra izvadi sto šesnaest listova belog, čistog papira, sto šesnaest papira na kojima nije bilo ni jedne pesme, ni jednog slova.
Držao je prazne papire, gledao u Petru, ona u njega.
-          To su moje pesme, Petre, izvini – iz jednog zelenog oka spustila je suzu na papir.
Pažljivo je slagao na krevet list po list, sto šesnaest belih, čistih papira.
-           Ovo su najlepše pesme koje sam video, draga Petro!
-          Ja ne volim mačke. Alergična sam na njih, kijam. Nemam ni jednu.  Videla sam kako crtaš mačku, zato sam sve izmislila… dugo sam sama...
Petar je pogleda očima nade  i ispravi je:
-          Bila si sama, moja draga, Petro, bila si sama.


                               


autor: Rada Djurić
Jedna od priča iz neobjavljene knjige "Proleće na balkonu".





Нема коментара:

Постави коментар