- odlomak iz romana "Kad te pogledam u oči da te poželim" -
septembar 2006.
Poslala sam joj svoje slike kao što
sam obećala, insistirala je da vidi kako izgledam. Očekivala sam da će mi odmah
odgovoriti. Ali prolazili su dani, na moje čudjenje, ni glasa od nje. Obično je
odmah odgovarala na moja pisma. Mislila sam da će bar zahvaliti, ok, ako joj se
nisam svidela, pa to se kaže, razmišljam, kakva sam glupača, ko zna ko je ona,
ko zna kome sam poslala svoje slike. Uplašila sam se, bilo je to moje prvo
virtuelno poznanstvo, a istražujući malo, saznala sam kakve se sve patologije mogu naći u virtuelnom
svetu.
Pomislih, kako sam naivna, zašto uvek moram
biti iskrena, zašto uvek moram verovati ljudima, zašto nisam bila više oprezna
u dopisivanju sa nepoznatom.
Ipak odlučih da sačekam, u mislima mi tri
meseca dopisivanja, ponovo sam čitala naša pisma, nemoguće da je baš sve
slagala, izgledalo je da je baš dobra, romantična, nežna, ume sa rečima. Tada
nisam mogla ni u košmaru naslutiti, da se iza svake reči krila laž, toliko je
umela sa rečima, istrenirana lažljivica, koja mi je pet godina kasnije rekla da
ne razlikuje laž od istine. A od prvog pisma ta vrhunska manipulatorka je znala šta radi da zadobije
nečije poverenje. Nažalost, dobila je moje.
Prošlo je još nekoliko dana. Ni glasa. Odlučih da stavim
tačku na nju i posvetim se drugoj devojci od koje sam tek dobila pismo.
Pišem:
Ja bih na tvom mestu, ili da je bilo obrnuto, bar odgovorila, npr. nisi moj tip i slično, hvala za fotke, puno sreće u traženju ili već bilo šta što elementarna pristojnost nalaže, bez obzira što se ne znamo.
.... ceo tekst na stranici romana
Нема коментара:
Постави коментар