POPODNE JEDNOG PATRIJARHA

Prvog avgusta 1995.god., vozila sam prema Popu Lukinoj da se uključim na Brankov most. Blizu Patrijaršije, na semaforu zeleno svetlo, odjednom, brzim hodom, ispred kola se stvorila mala prilika u
svešteničkom odelu, a za njim, nekoliko sveštenika. U trenutku, uspela sam da zakočim i propustim tu malu, VELIKU priliku u kome prepoznah Patrijarha.

Pomislih, po žurbi, da se nešto ozbiljno dogodilo, parkirah se i krenuh za njima u Sabornu crkvu. Unutra, skele, renovirali su Crkvu, nas nekoliko žena, sveštenici iz pratnje, i Patrijarh, već sa krunom na glavi, spustio se medju nas. Tek se bio vratio iz Knina, Gline, Hrvatske. Slabašni glasom, već je molilo, bez protokola, uz molitvu govorio šta je video i šta misli da će biti. Gledala sam tu krunu koja se presijavala na njegovoj glavi, tog pretoplog i sunčanog popodneva. Neuobičajeno dugo se molio, govorio, zastajukujući isped svakog od nas koji smo se tu zatekli, kao da je želeo da nam zapamti lica. Nikad neću zaboraviti njegov pogled, ni dodir njegove šake, kad sam se sagla da je poljubim.

Učinilo mi se da je njegov tihi glas odzvanjao celom Crkvom, spuštajući na nas blagoslov. Primetih da par žena u tom malom koridoru koji smo napravili, a kojim je on hodao, plače. Primetih da i meni idu suze. Ne mogu govoriti o svojim pomešanim osećanjima, uzvišenosti, tuge, bliskosti, jer se to mora osetiti. Molio je za sve nas, molio za sve dobre ljude koji su se našli na suprotinim stranama, u tom zlu, koje nas je sve snašlo. Nijedna reč osude, prekora, samo molitva. I na kraju, pitajte me, braćo i sestre, rekao je........ja nisam ništa pitala, već sam znala, znala sam da smo izgubili, da smo se svi izgubili u bezumlju koje nas je snašlo. Zamolio je da mu skinu krunu....niz njegovo lice slivale su se suze......i kao da se odjednom slomio....pomogli su mu da izadje... ostala sam još dugo, da se smirim sa blagoslovom koji je ostavio iza sebe.

 

 

 

 

POTKROVLJE U FRANCUSKOJ ULICI

Kad god prodjem Francuskom ulicom, gledam potkrovlja. Moja prva sećanja na detinjstvo, imam četiri godine i čučim kraj ovakvog prozora i gledam na ulicu. Na gomile uglja kojeg sam prvi put videla u životu. Dugački hodnik, nekoliko radničkih stanova, zajedničko kupatilo. Nas nekoliko dece u dugačkom hodniku, možda i nije bio dugačak, ali sam ja bila mala. 

A onda, rano jutro, tata me budi, idemo na gradilište. Tu je i baba, čuva brata koji se tek

rodio, mama u bolnici. Tata i ja se spuštamo niz mračno stepenište, pa preko, Jovanove ili Jevremove, niz Tadeuša, do Kule Nebojša...usput, tata kupuje jogurt u bočicama, pravi, veliki, mirišljavi hleb iz pekare. Radnici izvlače neke dugačke stubove od betona, tu je i deda iz Zemuna, salama i kobasice, tvrde bonbone koje mi daju....a ja sasvim blizu reke, Ušće, skupljam oblutke, tata koji svaki čas zove i opominje da se ne igram blizu vode, gledam retke brodove i čamce......i ja koja ga molim da idemo kući jer mi je dosadno....još malo, još malo....a to se malo protegne....onda obavezno u povratku, Zoološki vrt....kroz Knez Mihajlovu, sve držeći me za ruku, tata u drugoj nosi čunkove za peć....da, da, tada je u Knezu moglo da se kupi svašta, pa i čunkovi.....i jedna slika....crno-bela, koju pronadjoh pre par dana, tata kleči, zagrlio me, ja u žutoj haljinici koju mi je tetka poslala iz Engleske, slikamo se, tu na Kalemegdanu...možda jednog od tih dana, ne sećam se....kao što se ne sećam više ni te zgrade u kojoj smo stanovali, ne sećam se tog zaborava....i više nemam nikoga da pitam koja je to bila kuća mojih prvih sećanja....

 

 

PUT KROZ ZLATIBOR

put...

OSTACI NEVESELOG LETA

Pržno, Crna Gora

hotel "Mona" Zlatibor

 

jezero na Zlatiboru

 

Sveti Stefan