Kad god prodjem Francuskom ulicom, gledam potkrovlja. Moja prva sećanja na detinjstvo, imam četiri godine i čučim kraj ovakvog prozora i gledam na ulicu. Na gomile uglja kojeg sam prvi put videla u životu. Dugački hodnik, nekoliko radničkih stanova, zajedničko kupatilo. Nas nekoliko dece u dugačkom hodniku, možda i nije bio dugačak, ali sam ja bila mala.
A onda, rano jutro, tata me budi, idemo na gradilište. Tu je i baba, čuva brata koji se tek
rodio,
mama u bolnici. Tata i ja se spuštamo niz mračno stepenište, pa preko,
Jovanove ili Jevremove, niz Tadeuša, do Kule Nebojša...usput, tata
kupuje jogurt u bočicama, pravi, veliki, mirišljavi hleb iz pekare.
Radnici izvlače neke dugačke stubove od betona, tu je i deda iz Zemuna,
salama i kobasice, tvrde bonbone koje mi daju....a ja sasvim blizu reke,
Ušće, skupljam oblutke, tata koji svaki čas zove i opominje da se ne
igram blizu vode, gledam retke brodove i čamce......i ja koja ga molim
da idemo kući jer mi je dosadno....još malo, još malo....a to se malo
protegne....onda obavezno u povratku, Zoološki vrt....kroz Knez
Mihajlovu, sve držeći me za ruku, tata u drugoj nosi čunkove za
peć....da, da, tada je u Knezu moglo da se kupi svašta, pa i
čunkovi.....i jedna slika....crno-bela, koju pronadjoh pre par dana,
tata kleči, zagrlio me, ja u žutoj haljinici koju mi je tetka poslala iz
Engleske, slikamo se, tu na Kalemegdanu...možda jednog od tih dana, ne
sećam se....kao što se ne sećam više ni te zgrade u kojoj smo stanovali,
ne sećam se tog zaborava....i više nemam nikoga da pitam koja je to
bila kuća mojih prvih sećanja....
