Prvog avgusta 1995.god., vozila sam prema
Popu Lukinoj da se uključim na Brankov most. Blizu Patrijaršije, na
semaforu zeleno svetlo, odjednom, brzim hodom, ispred kola se stvorila
mala prilika u
svešteničkom odelu, a za njim, nekoliko sveštenika. U trenutku, uspela sam da zakočim i propustim tu malu, VELIKU priliku u kome prepoznah Patrijarha.
Učinilo mi se da je njegov tihi glas odzvanjao celom Crkvom, spuštajući na nas blagoslov. Primetih da par žena u tom malom koridoru koji smo napravili, a kojim je on hodao, plače. Primetih da i meni idu suze. Ne mogu govoriti o svojim pomešanim osećanjima, uzvišenosti, tuge, bliskosti, jer se to mora osetiti. Molio je za sve nas, molio za sve dobre ljude koji su se našli na suprotinim stranama, u tom zlu, koje nas je sve snašlo. Nijedna reč osude, prekora, samo molitva. I na kraju, pitajte me, braćo i sestre, rekao je........ja nisam ništa pitala, već sam znala, znala sam da smo izgubili, da smo se svi izgubili u bezumlju koje nas je snašlo. Zamolio je da mu skinu krunu....niz njegovo lice slivale su se suze......i kao da se odjednom slomio....pomogli su mu da izadje... ostala sam još dugo, da se smirim sa blagoslovom koji je ostavio iza sebe.
svešteničkom odelu, a za njim, nekoliko sveštenika. U trenutku, uspela sam da zakočim i propustim tu malu, VELIKU priliku u kome prepoznah Patrijarha.
Pomislih, po žurbi, da se nešto ozbiljno dogodilo, parkirah se i krenuh
za njima u Sabornu crkvu. Unutra, skele, renovirali su Crkvu, nas
nekoliko žena, sveštenici iz pratnje, i Patrijarh, već sa krunom na
glavi, spustio se medju nas. Tek se bio vratio iz Knina, Gline,
Hrvatske. Slabašni glasom, već je molilo, bez protokola, uz molitvu
govorio šta je video i šta misli da će biti. Gledala sam tu krunu koja
se presijavala na njegovoj glavi, tog pretoplog i sunčanog popodneva.
Neuobičajeno dugo se molio, govorio, zastajukujući isped svakog od nas
koji smo se tu zatekli, kao da je želeo da nam zapamti lica. Nikad neću
zaboraviti njegov pogled, ni dodir njegove šake, kad sam se sagla da je
poljubim.
Učinilo mi se da je njegov tihi glas odzvanjao celom Crkvom, spuštajući na nas blagoslov. Primetih da par žena u tom malom koridoru koji smo napravili, a kojim je on hodao, plače. Primetih da i meni idu suze. Ne mogu govoriti o svojim pomešanim osećanjima, uzvišenosti, tuge, bliskosti, jer se to mora osetiti. Molio je za sve nas, molio za sve dobre ljude koji su se našli na suprotinim stranama, u tom zlu, koje nas je sve snašlo. Nijedna reč osude, prekora, samo molitva. I na kraju, pitajte me, braćo i sestre, rekao je........ja nisam ništa pitala, već sam znala, znala sam da smo izgubili, da smo se svi izgubili u bezumlju koje nas je snašlo. Zamolio je da mu skinu krunu....niz njegovo lice slivale su se suze......i kao da se odjednom slomio....pomogli su mu da izadje... ostala sam još dugo, da se smirim sa blagoslovom koji je ostavio iza sebe.
Нема коментара:
Постави коментар