TAJNA SREĆE

Brojni naučnici iz celog svijeta okupili su se da zajedničkim snagama otkriju tajnu sreće. Njihovi rezultati su objavljeni u knjizi "The World Book of Happiness", a mi vam donosimo skraćenu verziju koja se sastoji iz pet najvažnijih savjeta:

♦ Prihvati ono što imaš
 Srećni ljudi imaju umeren nivo očekivanja i težnji i žele ono što mogu postići, za razliku od nesrećnih koji nikad ne mogu ostvariti ono što žele. Srećni ljudi znaju kako izbeći razočarenja i kako prirediti ugodna iznenađenja jer streme realističnim ciljevima i srećni su kad ih dostignu. Da biste bili sretni, nužno je da uživate u onome što imate, a ne opsesivno tražite ono što nemate.
♦ Misli pozitivno 
Sreća je poput mišića koji se trebaju razviti i kada se fokusiramo na njih, oni rastu. Slično čini i razvoj optimističnog razmišljanja: srećni ljudi uvijek sve gledaju s vedrije strane. Ima stvari koje možemo učiniti da bismo povećali našu sreću kao što su provođenje više vremena sa osobama koje volimo, uživanje u pozitivnim životnim iskustvima, izražavanje zahvalnosti i uvažavanje dobrih stvari u životu.
♦ Ne pokušavaj kupiti sreću novcem
Novac ima malo kapaciteta da nas učini srećnima i osećaj sreće zasnovan na materijalnom bogatstvu brzo izbledi. Ako već želite nešto učiniti sa novcem, pokušajte delovati altrustički kao volonteri ili donatori humanitarnih organizacija. Pomozite svojim novcem onima koji nemaju mogućnosti kao vi.
♦ Budite produktivni na poslu 
Zadovoljstvo poslom koji radimo jedan je od važnih uslova sreće, posebno kada prioritet ima smislenost posla koji radimo umesto velike plate. Srećni ljudi rade ono u čemu uživaju i uživaju što rade upravo svoj posao. Takođe, srećni ljudi planiraju i organizuju svoj život, imaju ciljeve i svrhu. Ono što želite ili za čim žudite možete dobiti samo ako znate šta želite. 
♦ U tvojim rukama je 40% sreće
Brojna istraživanja pokazuju da je 50 posto sreće biološki uslovljeno, oko 10 posto može se pripisati životnim okolnostima kroz koje prolazimo u nekom trenutku, dok 40 posto osećaja sreće zavisi od nas samih i našoj snazi da se menjamo. Drugim rečima, moramo biti prilagodljivi, čak i kad nam se ne sviđa suluda trka modernog doba.

Je suis malade

Sve je samo dim ... i beznadje ...

Uskrs je ...

Bezimenoj 

Starinska ura na ormaru spava.
Kazaljke njene već su rđom žute.
Umorna lampa tiho ocrtava
prostore uske, samotničke pute.
Ja ne znam gdje sam? Nešto tamno slute
umorne oči. Noć je. Topla. Plava.
Tako je teško kada stvari šute
i kad se miješa prošlost, san i java.
Pa gasim staru lampu, sklapam oči.
Nitko mi neće u posjetu doći,
ni tat, ni gost, ni drug, ni draga žena.
Naslonim glavu na krilo samoći
i slušam zvižduk vlakova u noći.
– O, gdje si sada, gdje si, Bezimena?

Gustav Krklec

"Od čega ljudi žive" (film po priči Lava Tolstoja)

Gospod je poslao anđela na zemlju da bi živeći neko vreme među ljudima mogao da sazna i shvati: Šta je u ljudima? Šta nije dato ljudima? Od čega ljudi žive? Tek kad sazna biće u mogućnosti da se vrati na nebo...

TAJNI SMISAO MOLITVE

Kada je Tesla bio na vrhuncu slave, početkom dvadesetog veka, i kada su američke i svetske novine pisale da je on najveći svetski naučnik, Teslin prijatelj, američki pesnik Johnson (Džonson), zamolio ga je da sažeto izloži svoju životnu filozofiju. Tesla je prihvatio ponudu i napisao divan esej o tome kako je čitavog života, od najranijeg detinjstva, tragao za pitanjem povećanja ljudske energije. On navodi kako je bio duboko začuđen i oduševljen kada je posle mnogo godina i decenija traganja konačno našao odgovor, koji se sve vreme nalazio tu pored njega – u hrišćanstvu i to baš u molitvi Oče naš kao najboljem generatoru ljudske energije.

U dubini ljudske duše leži mehanizam koji su mnogi ljudi zaboravili koristiti. Njegova svrha je u povezivanju naše duše sa Božanskom, a njegovo bogatstvo je u svemu onome što iz tog spoja proizilazi. Kada u miru i blaženstvu, sa srcem punim ljubavi otvorimo svoju dušu ka Bogu i usmerimo misli i emocije ka nečemu što je više od nas samih, tada se dešava čudesna transformacija čoveka i sve postaje moguće. Molitva, jedinstveni kod koji je ugrađen u sve nas, taj savršeni oblik komunikacije, omogućava da se izdignemo na viši nivo postojanja, da ostvarimo svoje želje, iscelimo životne rane i donesemo svetlost u naš svet.

Od postanka čoveka postoji i molitva. U trenucima krize ili nevolje, ili pak zbog ostvarenja svojih želja i namera, ljudi su oduvek pribegavali jednom specifičnom, unutrašnjem obliku komunikacije sa nečim što je više od njih samih, sa Bogom, Univerzumom ili kako god već nazivali ono nespoznajno i beskrajno od čega smo postali. Kao da je to obraćanje višim silama usađeno u nas i postoji u samom instinktu. Molitva, kojoj god religiji da pripada, u svojoj suštini je ista. Ona počiva na univerzalnim principima i zakonitostima koji vladaju u prirodi i kosmosu, kao što i sam naš život počiva na njima.

Ksenija Zečević 1956.-2006.g. kompozitorka - intervju IN MEMORIAM

Ksenija Zečević poznata srpska pijaniskinja i kompozitorka poznata i po konponovanju filmske i dramske muzike, poreklom iz čuvene italijanske muzičke porodice Gergeta Borgezi. Diplomirala u Beogradu na FMU i magistrirala a u Parizu u Antverpenu se usavršavala. Prvu kompoziciju je napisala u petoj godini. Autor stotinak muzičkih dela koja su izvodjena širom sveta. Od 1988 se nalazi u svetskoj enciklopediji "Who is who in Music" internacionalnog enciklopedijskog centra Kembridž.
Komponovala je i za filmove:Daleko nebo,Timočka buna, Bolje od bekstva itd.

"Ovaj intervju sa Ksenijom sam snimio neposredno pred njenu smrt u njenom stanu u Beogradu, 2006 god. Dočekala me je na svojim vratima kao "Crna Hajdi"..sa kikicama..u vrlo pripitom stanju..mozda i pod nekakvim narkoticima..ne znam.Dve lutke koje su bile u uglovima dvoseda nam je predstavila kao svoje ćerke. Pomalo zbunjen počeo sam sa snimanjem intervjua. U početku agresivana, kasnije sve prijemčivija za razgovor, Ksenija je otvorila delić sebe. Stasno suočenje, priznanje i zivotne istine kroz njen zivot...velika samoća i patnja...neuzvraćena ljubav...jedno biće koje nije uspelo da se dovoljno izbori sa okolnostima same sredine u kojoj je stvarala."

(Lj.S.Veličković)

Danijelina priča

                                               SVEĆA

Tog leta, pre petnaestak godina, na Vlasini je bilo veliko nevreme, nestala struja. Bila sam sa sinovima u vikendici kod roditelja. U našoj sobi su bila samo dva kreveta. Naravno, poštovana deca su zauzela krevete, a ja sam morala da legnem na klupu. Nismo mogli u mraku da nađemo bolje rešenje za tu noć.
Klupa je bila uzana, pa je jedini mogući položaj za spavanje bio na leđima. Problem je bio šta onda s rukama, vise sa strane. Vidim, nema mi druge, nego da ih prekrstim na grudima.
Ležim ja tako, napolju grmi i seva, pored moje glave dogoreva sveća, a pored nogu, na podu, lavor u koji kaplje voda koja se sliva sa tavana.
Utom ulazi moja majka, otvorila je vrata baš kad je udario neki grom u blizini vikendice. Ja vrisnem, ona vrisne - prestravila se kad me je videla sa rukama prekrštenim na grudima i svećom pored glave. Prekrsti se žena, kaže: "Bože, Danijela, prepade me. Da više nikada nisi to uradila."
Šta da joj kažem - situacija je takva da nije vreme za šalu, a i ona je nervozna žena.
Posle nekog vremena, pošto je sveća dogorela, a ja još nisam mogla da zaspim, siđem u prizemlje po drugu sveću. Trudim se da budem što tiša, da ne probudim nekog. Moja pokojna nana, međutim, čuje da nešto šuška. Počne da doziva, da proveri ko je. Ja uđem u njenu sobu, sa svećom u rukama, pošto je ona ležala u mraku.
Kažem joj: "To sam ja, nano, hoćeš da ti zapalim sveću?"
Ona je tada već bila zašla u devedesetu godinu, ali se dobro držala. Promrmlja samo da ne treba još da joj se pali sveća i nastavi da spava.

Prisećam se ovoga dok sedim u trpezariji - pregorela je sijalica, pa sam dovukla neku stonu lampu. Malopre ulazi moj mlađi sin (sada je ovde uglavnom u prolazu, dolazi da pokupi neke stvari), ugleda me kako sedim u polumraku za laptopom, samo lampa pored mene, i počne da se smeje.
Tačno sam znala čega se setio.
Kaže mi- biće to, jednog dana, dobra priča na tvojoj sahrani.
Što bi rekla moja pokojna nana- videću ja njega kad dođe u moje godine.


autor: Danijela Stojanović,
klinički psiholog i psihoterapeut

REMEMBER

BY CHRISTINA ROSSETTI

Remember me when I am gone away,

         Gone far away into the silent land;

         When you can no more hold me by the hand,

Nor I half turn to go yet turning stay.

Remember me when no more day by day

         You tell me of our future that you plann'd:

         Only remember me; you understand

It will be late to counsel then or pray.

Yet if you should forget me for a while

         And afterwards remember, do not grieve:

         For if the darkness and corruption leave

         A vestige of the thoughts that once I had,

Better by far you should forget and smile

         Than that you should remember and be sad.

Share this text ...?

•  Twitter
•  Pinterest

POET

Christina Rossetti 1830–1894

England

Rada Djuric,  autoportret

"SVE DRŽIM NA DLANU"

Juče je umrla Ružica Sokić, glumica. 

Davne 1996. god. okušala sam se kao novinar. Moj prvi intervju koji sam uradila, bio je sa glumicom Ružicom Sokić. Pričale smo skoro dva sata u opuštenoj atmosferi njenog stana, u društvu dva ili tri, zaboravila sam, tek novorođena crna kokera. Ispričala mi je, kako je rekla, neke stvari koje nije drugim novinarima. Možda zato što ja i nisam bila novinar.

Ovde je deo tog razgovora, koji je na mene lično ostavio najveći utisak.

--------------------------------------------------------------------------------

SVE DRŽIM NA DLANU

...

- Da li mislite da igranje tuđih života, sudbina, može da oslobodi glumca od ličnih frustracija, osujećenja?

Ja sam zavisna od pozorišta, glume, kao narkoman od droge, potpuno zavisna. Kad nemam glumačku obavezu, ja sam izgubljena, jer je to moja nasušna potreba. Možda zato što mi se ne dopada "običan" život. Ja sam još odmalena dizala oči ka nebu i uvek tražila nešto izvan takvog života. Ja mogu, kad imam najviše svog posla, sve da radim i da budem aktivna u nekim životnim banalnostima, ali kada ga nemam, čini mi se da umirem, nestajem. Zato možda i preterujem, stalno nešto radim i nije mi važno da li će se ostvariti ili propasti, ali je važno da "treniram", da budem spremna za ulogu koja me još čeka, za onu pravu, za koju osećam da još nije došla.

- Jedno pozajmljeno pitanje: "Kakvo je sadašnje stanje Vašeg duha?"

Mislim da sam relativno sazrela, uz još uvek prisutnu infantilnost koju nosim u sebi. Mnogo sam se uzaludno "ubijala", trošila, mnogo grešaka napravila i mislim da sam sada došla do neke spoznaje, do neke racionalizacije, jer sam sve emotivno primala, a tada sam užasno grešila. Čini mi se da sam malo sazrela, mada je to smešno reći u ovim godinama, ali tako osećam, a i imam još vremena i šansi da se popravim.

...

- Jeste li imali neko životno pravilo koga ste se držali?

Majstorski sam umela da podnesem loše stvari, ništa mi nisu značili neuspesi i udarci, iako mi je bilo teško, ali sam ih prevazilazila kao što sam na isti način prevazilazila i uspehe, što je bilo dobro. Intuitivno sam shvatila da je i jedno i drugo prolazno, da treba samo ići napred, raditi, raditi, i ići dalje, jer sve što se događa ostaje iza nas. Ja čak ni slike nisam sačuvala, što je možda šteta, sve iz straha da kad ostarim ne budem nesrećna, gledajući sebe mladu. Možda sam tu i pogrešila. 

...

"Kad pogledam natrag, čini mi se da mi preostaje još samo umrijeti
Kako su brzo ugasli zanosi! Ocvale sreće! Pali planovi!
Sve je pršlo kao brza noćna vožna na mjesečini. Sve napola samo vidjeno i sve ubrzo zaboravljeno. Toliko toga je bilo da je samo spomen na jedan jedini dan težak i otrovan kao olovo.
Noćas sjedim nad sjećanjima. Divim se podloj igri udesa i žalim se pomalo."

... bićete osudjeni na samoću ...

"A vas optužujem da niste izvršili svoj zadatak ljudskog bića. Optužujem vas što ste dopustili da prodje ljubav, što ste zanemarili dužnost da budete srećni, što ste živeli od izgovora, što ste živeli od raznih očajnih sredstava i od pomirenja sa sudbinom. Trebalo bi vas osuditi na smrt, bićete osudjeni na samoću."

F. Sagan

Rada Djuric, photo, copyright

KROVOVI BEOGRADA

Beograd, Dorćol, Stari Grad.
Fotogrfije: Rada Djurić, copyright

 

ISCELJUJUĆA MOĆ NAKITA

Dugo godina se smatralo da se nakti koristi isključivo u dekorativne svrhe. U poslednje vrijeme kristaloterapija i terapija dragim kamenjem postala je vrlo popularna.

Došlo se do zaključka da svaki od minerala svojim sastavom utiče preko kože na stanje celokupnog organizma ili bar pojedinih organa, posebno na psihičko stanje osobe koja ga nosi. Mišljenje da mladi treba da nose nakit od srebra a stariji od zlata potiče od činjenice da su mlade osobe prepune energije koja je jang ( snažna,muška) i da bi nošenje zlatnog nakita koje je jang ( poseduje solarnu energiju) delovalo prejako na inače uzburkan organizam koji luči dovoljno hormona tako da bi osoba koja ga nosi postala hiper aktivna.

UMEĆE LJUBAVI

Šta jedna osoba daje drugoj? Ona daje od sebe, onog najdragocenijeg što ima, daje od svog života. Ovo ne znači nužno da ona žrtvuje svoj život za drugog, već da daje od onoga što u njoj živi; daje od svoje radosti, svog interesovanja, razumevanja, znanja, od svog humora, svoje tuge – sve izraze i manifestacije onoga što u njoj živi. Davanjem svog života ona obogaćuje drugu osobu, pojačavajući svoju sopstvenu životnost pojačava osećaj životnosti drugog. Ona ne daje da bi primila; samo po sebi, davanje je izvanredna radost. Ali dajući, ona ne može a da nešto ne oživi u drugoj osobi, a to što je oživljeno povratno se u njoj odražava; u istinskom davanju ne može a da ne primi ono što joj se uzvraća. Davanje podrazumeva da smo i drugu osobu učinili davaocem i da zajedno delimo radost što je, zahvaljujući oboma, nešto zaživelo.

  Erih From

PRVE PROLEĆNE SENKE

... posle zimskog proleća, prvi sunčan dan i prve senke...nema senki bez sunca ... pale su po meni, pale su u mene, duge i teške ... senke nad životom, senke u životu  ...

.... а у сну разговор са Богом ..

Бог се насмеши:
- Моје време је вечност. Шта желиш да ме питаш?
- Шта те највише изненађује код људи?

Бог одговори:

То што им је детињство досадно, журе да одрасту, а потом поново желе да буду деца.
Што троше здравље да би зарадили новац, аонда троше новац да би вратили здравље.
Што превише брину о будућности, заборављајући садашњост. На тај начин не живе ни у садашњости ни будућности.
Што живе као да никада неће умрети, а онда умиpу као да нису ни живели.

Бог ме ухвати за руку. На тренутак остасмо у тишини.

Тада упитах:

- Да си родитељ, које би животне поуке хтео да твоја деца науче? 

   Осмехујући се, Бог одговори:

- Да науче да никога не могу присилити да их воли. Могу само да воле.

- Да знају да није највредније оно што поседују, него ко су у свом животу.

- Да науче да није добро упоређивати се са другима.

- Да знају да није богат онај човек који више има, него онај коме најмање треба.

- Да науче како је потребно само наеколико секунди да дубоко повредиш вољено биће, а затим    су потребне године да та рана зацели.

- Да имају на уму да постоје особе које их нежно воле, али то не умеју ни рећи ни показати.

- Да имају на памети да се новцем може купити све осим среће.

- Да знају да две особе исту ствар могу видети сасвим различито.

- Да науче да је прави пријатељ онај који зна све о њима, а ипах их воли.

- Да знају да није довољн да им други опросте. Морају и сами знати да опраштају.

- Људи ће заборавити шта смо рекли, људи ће заборавити шта смо учинили. Али никада не  заборављају какве смо осећаје у побудили у њима.

О MЛАДОСТИ И СТАРОСТИ - Јован Дучић

Зa умнe људe и лeпe жeнe нe пoстojи стaрoст.
Плeмeнитe ствaри нe стaрe, нeгo сaмo прoмeнe изглeд, чeстo чaк и нa лeпшe.
У стaрoсти сe пoкaжу нa лицу кaрaктeр и душa чoвeкoвa, кao штo сe пoкaжу рeљeфи jeднoг брeгa тeк у зиму, кaд изгуби шуму и пoтпунo oгoли.
Имa лицa кoja сa стaрoшћу дoбиjу нeштo свeтитeљскo, и мудрaчкo, другa мучeничкo и бoлeсничкo, a трeћa живoтињскo и звeрскo.

Знaк рђaвих људи и рђaвих жeнa, кojимa сe у млaдoсти ниje рaспoзнaвaлo нa лицу њихoв кaрaктeр, jeр je млaдoст свaгдa и у свeму нeизмeрнa лeпoтa. Aли тa су лицa дoбилa у стaрoсти изглeд oдврaтaн и ужaсaвajући, цртe злoчeстe, пoглeд крвнички.

Истинa, ни гoдинe нe изрaжaвajу тaчнo чoвeкoвo дoбa. Имa млaдих стaрaцa, кao штo имa пунo и стaрих млaдићa. Стaрoст чoвeкoвa oдистa пoчињe тaмo гдe свршaвa њeгoвo oдушeвљeњe. Чoвeк, кojи нe мoжe дa зaтрeпeри oдушeвљeн зa нeку идejу или зa нeку личнoст, стaр je и мртaв. Mлaдoст, тo je прe свeгa свeтa вaтрa. Сaмo oндa кaд сe тa вaтрa угaси, трeбa лeћи и умрeти.

Чoвeк кojи вoли жeнe никaд нe oстaри; a чoвeк кojи трaжи друштвo млaдићa, никaд нe тугуje.

Tрeбa увeк трaжити жeнскo друштвo, aкo нe и жeнску љубaв. Уoстaлoм, жeнe нису стрoгe прeмa гoдинaмa чoвeкoвим; jeр oнe трaжe мужeвнoст вишe нeгo млaдoст, a мужeвнoст трaje нeсрaвњивo дужe нeгo млaдoст. Зaтo имa Дoн Жуaнa пeдeсeтих гoдинa, кojи oтму жeнe и млaдим Aпoлoнимa.

У Риму сe никaд ни зa кoгa ниje рeклo: "Умрo je", нeгo: "Живeo je".

Људи нaс увeк плaшe нaшим гoдинaмa, и кaд смo стaри и кaд смo млaди. Кaд смo млaди - дa смo нeдoзрeли зa вeликa дeлa, a кaд смo стaри - дa смo пoстaли нeспoсoбни зa вeликe нaмeрe. Стaрчeвo искуствo рaвнo je учeнoсти.

Никo нe знa штa нoси у сeби дo пoслeдњeг дaхa. Прирoдa je у свeму oстaвилa сeби прaвo нa пoслeдњу рeч.

Jovan Dučić

Objavljena priča

... na sajtu "Knjiga"

"Stošesnaest crno-belih mačaka"

PORTRET ZA KNJIGU

Moj portret, rad prof. Mirka Vujisića, slikara.

Rada Djurić, portret