„Ti ne možeš da voliš“
Kategorija: Članci | 27. jul 2011.
Odlomak iz romana „Kad te pogledam u oči da te poželim“ autorke Rade Đurić.
Pre tri godine i 31 dan, želela sam da zagazim samo u plitak potok,
samo malo da me nešto rashladi i trgne, da pobegnem od svoje tadašnje
sadašnjosti, krenula sam da se vidim sa tobom. Simbolično je što smo se
našle na Dunavskom keju.Tada nisam mogla ni da naslutim da upravo ulazim
u duboke vode koje me nose i sad.
Kada sam prošla kroz mutne virove iz kojih sam samo povremeno
uspevala da se iskobeljam, da malo udahnem vazduh za novi vrtlog, za
novo potonuće, jer ti više nisi bila sa mnom, kada sam mislila da sam te
izgubila, tada sam sasvim potonula. Duboko u sebi sam osećala da si
još uvek sa mnom, ti tako krhka i slaba sa dečjim rukama i da ćeš mi
dati snage da izdržim. Razdvajalo nas je samo par centimetara na
geografskoj karti, a hiljade kilometara od srca do srca, kako se
činilo, ali svejedno ja sam osećala tvoje prisustvo svuda oko sebe, u
sebi.
Sada kada mogu da se borim i izborim, sada kada sagledam realnost,
kada se zagledam duboko u sebe, osećam sigurnost, ne samosvesnost, kako
ti kažeš, a koja ti se ne dopada, sigurnost jer si sa mnom, ja mogu
sasvim pouzdano reći sebi, ne Tebi, da u meni postoji dvostruka ličnost,
ti i ja, da sam nepotpuna bez tebe, da sada mogu i želim uraditi mnogo
toga što sam htela ranije, sa tobom u sebi, i samo sa tobom u sebi. Ja
ne znam šta je to ljubav, kao što ne zna niko, uverena sam, niko to nije
tačno objasnio, pročitala sam toliko knjiga…, ta vezanost za Jednog
nekog, sa mislima o tom nekom, sa kojima se ustaje i leže, te tuge u
neprisustvu tog nekog važnog svog, ta patnja kada se rastaje, moralo se
to nekim imenom nazvati, i neko je izmislio reč Ljubav.
A ja ne znam da li mogu voleti…ti si to rekla sinoć.
A ne znaš ili nećeš da znaš da si,
Ti med u mojoj kamilici koju pijem kad mi je muka, med koji stvara
kiselinu, ali daje i energiju, moj prirodni antibiotik, moj vitamin C.
Ti si ona trunka soli, tek toliko da jelo ne bude bljutavo, jer ne volim preslano.
Ti si ona na koju se naljutim kada me povredi ili mislim da me je povredila…jer drugi me ne mogu povrediti, koji mi ne znače.
Ti si ona zbog koje zaćutim…jeste nije lepo…ali ćutim i mislim da
znaš o čemu mislim, šta osećam…..ali Ti si ta pred kojom ćutim, a ne
neka druga. Ti si mi čak i za to potrebna.
A ja znam, iako ti misliš da sam neosetljiva, nebrižna, nepažljiva,
znam šta te muči, šta ti treba i ja želim da učinim sve da se ne osećaš
nesrećno sa mnom, kako si rekla pre neki dan….ja sam nesrećna zbog
toga…. Ja želim da ti budeš srećna sa mnom, ja želim da učinim sve što
bi te usrećilo…“ali ne činiš“ ti bi dodala…. Ali želim i činim, možda ne
na način koji ti sada treba… mislim ima vremena, želim da ti dam sve
što želiš.
A sada je sada, ovaj momenat, sada ne živim u prošlosti, budućnost ne
znam, sada je sve što imamo, mada to sada, priznajem mojoj krivicom ne
trošimo kako bi trebalo i kako želim(o)…a sada mislim samo na ono što
želim da uradim za tebe.
Možda ja ne mogu da volim, kako ti misliš i kažeš, ali ja znam da ne mogu bez Tebe…. kako se to zove?